Попут бисерне огрлице простиру се планине југоисточне Србије, лепотице, горске виле, чувари тајни из прошлости. Од Влашке планине до Дуката, једна за другом, у ванвременском окружењу чистих вода, сјајног неба, спокоја и архаичног, уздижу се планине као руком најславнијих уметника начињене. Хук планинских брзака, мирноћа језера, плодови пашњака, скоро да су еликсири вечне младости и жеље за откривањем непознатог.
Кањон реке Јерме по многима је најлепши кутак Србије. На својих седамдесетак километара тока, ова јединствена река испричаће своју причу, садржајнију од неких многоструко дужих равничарских токова.

Извире пар километара источније од Власинског језера, наставши од два потока: Вучје реке и Грубине реке, који се код села Клисура спајају, и одатле се ток и назива Јермом. Код Стрезимироваца улази у Бугарску, већ овенчана славом здраве и пастрмком богате рибе, а онда, низводно од градића Трн, између стена планине Руј, пробија први велики, импозантни кањон. Сузивши свој ток на једва два-три метра ширине, а окружена стенама од пар стотина метара висине, Јерма туче, пени по камењу, дрвени мостићи преко ње подрхтавају, а намерници који уживају у тој лепоти и не осете како постају поливени од главе до пете.
Око кањона Јерме у Бугарској постоји чувена еколошка кружна стаза, дужине тринаест километара, и прави је рај за све планинаре и рекреативце, уз могућност успона на оближњи врх Руј.

Одмах низводно од овог кањона, спајајући народе крајева кроз које протиче, у ритму српског, бугарског, циганског и шопског мелоса, Јерма поново улази у Србију, код села Петачинци и тече брзо, журећи да уђе у још један чудесни кањон, чувени кањон између две оштре, стеновите планине: Влашке, на левој обали и Гребен планине, на њеној десној обали.
Осамсто метара у висину протежу се над Јермом стене ових планина. Поглед, а ни објективи камера, не могу са пута који од Пирота, преко Сукова, води кроз кањон, све до Звонца и Раките, ухватити врхове планина, „кровове“ кањона.

Гребен планина је посебан изазов за планинаре. Поређење из наслова настало је током успона на њен највиши врх Бежениште, висок 1338 метара.

Прелепа је то планина… и претешка за успон. Утопија је покушавати из кањона, питање је да ли би се и са свом алпинистичком опремом снашли по литицама које личе на неосвојиве зидове.
Ипак, полазна станица је са источне стране планине, из села Поганово. Планина се, иначе простире десетак километара у дужину, и то од планине Руј, на југоистоку, до Влашке планине, на северозападу. Од села Поганово, захваљујући пожртвованости планинара из Димитровграда, стаза је прецизно обележена.

Ништа у првој етапи успона не наговештава епопеју и планинарски ход по мукама. Лагано се прегази Погановска река, и онда шумским путељком треба наставити до села Драговита. Са наше десне стране је гребен Гребена, са шиљатим стеновитим врховима.

Сунце немилосрдно пече, а нас петорица неуморно грабимо ка Драговити, том скоро напуштеном селу у скутима Гребен планине.

Из Драговите, стаза улази у шуму, и хладовина добро дође. Воде има на пар чесама у околини села. Гледано висински, не изгледа да ћемо се претерано заморити и намучити, јер са 650 метара надморске висине треба доћи до 1338 на врху. Али…

На отприлике 1100 метара висине, из шуме излазимо на ливаду, а убрзо мало десно и на стеновити гребен. Стаза постаје непроходна, зарасла у траву, а потом улази у камењар. Постаје теже за ходање, али први врх који видимо, може бити Бежениште. Успон није лак, рукама се хватамо за стене, ноге отежавају, потребно је додатном снагом одбацивати се и одржавати равнотежу. На врху смо, ознаке нема, али поглед около убрзо нам казује да то није главни врх, већ да се нешто виша стена – врх, налази у продужетку планине.

Превоја нема, два врха су потпуно одвојена! Тада почиње силазак, по камењару, сипару, на стрмини толико великој да ограничавамо и трептање очију! Чујемо своје откуцаје срца, ноге клизе, а стене изнад нас више и не видимо. Спуштамо се назад у шуму, а пратимо маркације! Докле ли ће нас само довести, питамо се?

Сада на ред долази нагли успон! Поново растресита земља, камењар и стене. И силовит нагиб. Један тренутак непажње и одосмо доле у провалију. Дубоку, бекрајну…

Гребемо рукама, врховима прстију приджавамо се за стене, тела нам подрхтавају.
Као да смо на највишим светским планинама, толико је тежак успон. Сваки корак који направимо изискује проверу, ослонац, тренутак предаха!

Долазимо и до тог другог врха, и поново… то није Бежениште! Питамо се шта даље, тежи успон нико од нас није доживео! Пред овом најмоћнијом планином у Србији застаје и пада на колена и један вишеструки победник фрушкогорског маратона, планинар који редовно трчи класичне маратонске трке.

Да ли је човек јачи него што изгледа, и да ли у тешким тренуцима може из свог тела и ума извући надљудску снагу – сада је право време да откријемо!

Настављамо даље… Добре планинске виле спуштају нас нових пар стотина метара, јер поново нема превоја. Ходамо по иглама, јер сваки стеновити врх Гребена је посебно сечиво, неповезано са својим суседом. Идемо на нови успон, верујемо последњи у низу. Овај пут најстрмији, најопаснији: камење и растресита земља, уместо да нам је под ногама, сада нам је пред лицем, само што се не пољубимо са њима.

Излазак на нови стеновити врх и – поново бежи Бежениште! Но, ипак, не задуго, сада коначно имамо пред собом мали превојчић, и – на врху смо! Успон на 1338 метара, тежи од многих врхова двоструко виших од њега. И оних још виших… Прозвали смо га, једногласно, сва петорица: српски Матерхорн.

Присећамо се искуства са највиших планина балканских земаља, овакав пакао нигде се не може ни наслутити. Добро је да у последње време увежбавамо алпинистичко пењање у Јелашничкој клисури, и сада је прави моменат да то мало знања и вештине практично применимо.
Планинарску Голготу и ускрснуће на Беженишту доживели смо јер се чинило да смо на трону. Преко трња – буквално тако, дошли смо до звезда, тог летњег дана није за нас било више планине од Гребена. Пет и по сати хода и верања да би се дошло до врха од 1338 метара?! Измучени, са огреботинама, ожиљцима, изударани, закључили смо, како није величина планине оно што спознамо читајући о њеној надморској висини, јер то и није права спознаја, већ оно што у дубини душе осетимо.

И није зато бит успона у висини, већ у доживљају, да смо способни да, у тренуцима када затворимо очи и маштамо, стварамо слике најчудеснијих и највиших планина на свету, које свако од нас обликује на својствен начин.

Силазак са Беженишта уследио је истим путем и на сличан начин: четвороношке, пузећи, држећи се за камење, и грање, али безбедно. 
У бистрој Погановској реци, огледали смо наша огребана и уморна лица, препланула од сунца са Гребена. Срећи није било краја.

У манастиру Светог Јована Богослова у Поганову, пред улазом у кањон, пронашли смо тренутак духовног мира после свих стаза и богаза које смо газили целог дана. Манастир, подно Гребена и Влашке плание, изгледа једнако тако импресивно и тајновито, као и литице над њим.
Открили смо тада, а радо ћемо пренети сваком добронамерном човеку, да и Србија има свој Матерхорн. Открили смо да је још један, нови порив, окупирао наша бића – жеља да се изнова и изнова походи кањон Јерме и његови вечни споменици – Влашка планина и Гребен планина.

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *