„Можда би когод хтео знати какве сам хасне имао од тога…“
Др Радивој Симоновић

Често ме људи, из непланинарских вода, питају: „Зашто сам одабрала планинарење? Зар није лепше седети у топлом дому, кафићу, уместо устајања са првим зрацима сунца, како би се стигло на бус, а онда цео дан провео далеко од цивилизације, на врху неке планине?“ Верујем да и већина вас дели моје искуство. А одговор немам…

Приче о незаборавном заласку сунца посматраног са Девојачког гроба, док је испод вас море облака и снега, о томе како је бити на месту где није прошло више од педесетак људи, о томе како је кад си мокар до голе коже, а опет си најсрећније створење на свету, о прелепој природи, чистом ваздуху, руменим обрашчићима од хладноће, незаборавим дружењима, донекле их увере у моју заљубљеност, али готово увек остане став: “Ма све је то супер, али ја нисам за то…”.

А кад споменем Фрушкогорски маратон и стазе средњег, великог и ултра маратона – тек тада видим забезекнутост на њиховим лицима! “Пешачиш 80 и 100 км!!??! Па јеси ли ти нормална??!?”… И на ово питање немам логичан одговор – и не трудим се да га нађем.

„Давне“ 1998. године чула сам прве приче о овом необичном маратону. Одувек сам сматрала да се маратони трче, а планинарски маратон је ипак нешто сасвим друго.
Прикупљала сам информације о стазама, слушала приче искуснијих планинара и надала се да ћу и ја једном успети да осетим ту магичну привлачност. Десила се 2000. година, отишла сам на свој први (приправнички) маратон. И од тада знам да ћу увек са нестрпљењем да очекујем почетак маја и одлазак на Фрушку Гору.

Глуво доба ноћи, негде око 3ч. Батеријска лампа (ако није „цркла“ ) и ја – саме у сред Фрушке Горе. Ако имам срећу, око мене још неколико пријатеља или случајних сапатника. Псујем себе, псујем оног ко ме натерао да дођем тамо, покушавам да се снађем трагајући за срцима по Фрушкој Гори. Док сви лепо спавају у кући, увијени у ћебенце, ја сам изложена ветру, понекад и киши, ноге више не осећам… Иза мене је 18ч скоро непрекидног пешачења и пређених 70-ак километара. А до циља….. уфф! још „само“ 30 км и „кусур“…
Идем даље. Шта ме то вуче ка циљу, више ни сама не знам… Гадна је ствар та људска психа!
……
Јутро – негде око 7ч. Упркос непроспаваној ноћи, пешачењу више од 22ч, налазим снагу да потрчим чак и 10 км до циља (!!!?? ), а онда… После пређена 102 км, кроз брда и долине Фрушке Горе, ето ме на крају пута! Најсрећнија сам особа на свету!!! Ноге више не боле, чини ми се да бих могла опет све да поновим…

А награда? Е па ње званично нема, сем ако нисте први, други или трећи међу стотинак људи који су кренули на ову најдужу стазу. „Једино“ добијеш диплому и печат који ти потврђује да си један од „одабраних“ – Ултра маратонац. У ствари, награда ми и није потребна. Доказала сам себи да могу и да ништа није немогуће! Победила сам себе, своје ситне страхове, померила границу издржљивости, уживала у прелепој природи, стекла огромно искуство… Прелазак Фрушкогорског маратона је права филозофија – то је маратон који се прелази главом!

Верујте, не прође ни недељу дана, већ размишљате о наредном Фрушкогорском маратону. Заборављате и ону непроспавану ноћ, остају само доживљаји са стазе и гомила позитивне енергије којом сте се “напунили”, којом зрачите где год се појавите…

И као што рекох на почетку, доста је оних који неће разумети ову страст. А уколико се трудите да ми поставите дијагнозу, помоћи ћу вам, једноставно је – зависник од Фрушкогорског маратона.)

Видимо се 27. априла на стази!

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *