У организацији Планинарског клуба “Железничар“ из Ниша, а под покровитељством Министарства омладине и спортаПланинарског савеза СрбијеГрада Ниша и Спортског савеза Града Ниша, у суботу, 16. септембра 2017. године, реализована је манифестација “Дан пешачења“.

Позиву нашег Клуба одазвало се укупно 11 нишких школа, од чега 4 средње и 7 основних, које су организовано, у пратњи наставника и професора узеле учешће у овој акцији, као и велики број наших суграђана – махом студената али и родитеља који су својој деци подарили један леп дан у природи. Укупан број учесника на “Дану пешачења“, који су етапно или у целости прешли предвиђене трасе, износи око 500.

Стазу од 7 километара прешли су сви пристигли до Чегра, а њих 150 је продужило пут Виника и овај дан завршило са савладаних 18 километара и 300м висинске разлике.

Да овде завршим са официјелним извештајем, а онда, на крају овог дивног дана, дам право емоцијама да проговоре и у једном другачијем тону, онима који желе да чују, испричам једну лепу причу о неким планинарима ентузијастима, некој предивној дечици, неким младим људима који су жељни оваквих авантура, неком историјском часу и широм отвореним очима које су упијале сваку реч из беседе о нашим претцима јунацима..

Па да кренемо.

Сунцем окупан кеј у тек пробуђеном нам граду, био је полазна тачка за један део наше пешачке дружине. Велики број расположених Нишлија и Нишлијки, нестрпљиво је чекао да се објави позив за покрет. Осмеси на још сањивим лицима, деца са ранчићима и шеширићама која нестрпљиво цупкају, обећавају лепу атмосферу на стази. Спајамо се са другом групом и крећемо сви заједно пут Чегра.

Колона је непрегледна, а срце пуно! Наше Нишлије су наградиле сав труд који смо уложили у организацију овог дана и ево их, корачају са нама својим првим “планинарским корацима“! На стази је пуно водича, највећи смо Клуб – има нас, свако зна свој део одговорности – а како и не би, када смо се свакога дана окупљали и до детаља претресали сваки сегмент пута. Знали смо кога водимо и да ће одзив бити масован, зато у организацији није смео да се догоди ни најмањи пропуст.

И није!

Све је савршено функционисало, безбедност учесника на највишем могућем нивоу, посебна пажња на прелазима, компактност групе и прилагођена брзина кретања да не уморимо децу.

А деца… они су посебна прича, нарочито најмлађи, који се жале да немају прилике да изађу негде у природу, да мама и тата раде, дођу уморни и безвољни.. да седе за рачунарима и видео игрицама..а волели би да трче и оду негде, ево као сада са нама. Запиткују стално: а шта је то планинарење, где ми то идемо, шта то радимо, каква нам је опрема..
…а мени мерак! Децо драга, разумем и вас и ваше родитеље, такво нам је време које живимо. Зато, ево овај дан је поклон од нас великих планинара за вас (макар данас) мале планинаре, а можда и праве једног дана.Деца памте, за разлику од нас старијих, сећаће се овог дана и неких чика и тета у дречавим прслуцима са моторолама, који су их повели на њихово прво “планинарење“, па ће можда, када мало порасту, пожелети да их поново поведемо – у неке праве и велике авантуре.

И тако чаврљајући, стигосмо до цркве Свете Петке и објависмо другу већу паузу. Следи нам мало захтевнији, али кратак завршни успон до Чегра, нека се одморе. Савладаше без проблема и то, а онда јурнуше на Кулу и топове са церске Битке.

Горе нас дочекује домаћин, Селомир Марковић – нишка легенда и чувар Чегра.

Мислим се нешто, што је чика Ђорђе за Зејтинлик, то је Селе за наш Чегар. Обојица су посветили своје животе чувању успомене на нека давна времена, на неке јунаке који су дали своје животе да би данас било нас. Та посвећеност Селетова, одувек ме је дивила. Увек је ту, спреман да исприча легенду о браниоцима нашег Ниша, чувеним Ресавцима и првом међу њима – Стевану Сиђелићу.

Тишином, која је наједном завладала Чегром, пред окупљеним гостима које му доведосмо, загрме Селетов глас! Беседа поче. Онако надахнуто, витешки и архаично…Сви седимо испред њега на трави, деца слушају и не трепћу. Упијају сваку реч и видим како у својим малим главама праве слику Турака који надиру ка Чегру, наших ненаоружаних јунака који се зубима бране и Синђелића који вади кубуру и одлази у легенду…

На крају мук, а онда се пролама аплауз и чује до неба! До свих оних који изгинуше и чије су кости и даље ту, на Чегру, у костурници..
Хвала Селе за сваку реч која је овој деци указала на то ком народу припадају и којих су јунака потомци. Нека упамте и никада не забораве!

Након историјског часа, председник нашег Клуба – Добривоје Николић, захвалио се свима на учешћу у акцији, уз доделу захвалница школама и осталим заслужним институцијама у Граду.

Деца већ јурнуше на коње Зоо планета, понела их прича. Неки су их јахали, неки само гледали и миловали, неки заиграше неке лопте, други се извалише по трави. Уживају, свако на начин који жели.

Частисмо их за савладан напор и поделисмо енергетске табле, које нам је као донацију дао нишки продајни ланац “Чичо Ричо“. Хвала им на томе, препознали су нашу добру намеру и без оклевања почастили нашу децу.

Највећи део групе је одлучио да ту оконча дружење са нама и врати се у Ниш. “ММ Транспорт“ је донирао и слободну вожњу натраг за најмлађе, ипак је то “наша“ фирма, возе нас на наша путешествија годинама. На овај начин нам се одужише и прикључише и они успешној реализацији ове акције.

Искрено, мислили смо да ћемо ми – прави планинари, бити једини који ће наставити даље ка Винику, ипак је 18 км – 18км.

Међутим, након што смо се избројали, схватамо да нас је 150 спремно за покрет! Сада су то већ старији и издржљивији – пуно је студената колико схватамо из приче, али је остао и део деце старијих разреда основне школе. Ентузијасти. Биће од њих наших наследника на планинарским стазама.

До видиковца на Винику стижемо за сат времена. Поново организација перфектна. Уз пут, једној девојчици се активира стара повреда колена и не може даље. Дајемо јој штапове, али не иде… Одмах се планинарско знање наших искусних водича ставља у функцију и девојчица бива збринута на импровизованој носиљци коју носе начелник наших водича Тоза и официр ВС Слободан. Кроз шипражје, Сава- један од наших најмлађих и најперспективнијих чланова, диже девојчицу на леђа (као да је перо) и носи до самог видиковца.

“Хоће нас те спасилачке мисије у задње време“ – мислим се уз подсећање на успон на Мусалу, када смо спашавали живот нашем земљаку из Шапца.

Утом, пристиже и зачеље групе на видиковац, а отуда – наш вољени град као на длану! У даљини се горостасно истиче Сува планина са два своја врха. Нашом дружином завлада одушевљење, многи су први пут овде и уживају у оваквом призору. Сада већ крећу озбиљни разговори и питања: када нам је следећа акција, где идемо, како да нам се придруже..

Од ове ће групе бити планинара.

Ускоро.

То нам је и био циљ, то је заправо и сврха овог дана – да укажемо на сву лепоту којом смо ми планинари “чашћени“ за сваки труд и напор, да је са висине поглед на свет много шири, да је планина та која нас научи да будемо бољи људи, да помажемо једни другима и да једноставно уживамо у животу под овом капом небеском !
Хвала свима на овом дану, јављамо се ускоро са неким новим искуством, са неким новим успехом.
Сада је прича комплетна.

Весна Симић

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *