Овај успон посвећен је свим оним планинарима који су почев од давне 1947. године, својим ентузијазмом и залагањем допринели да наш клуб израсте у један од најактивнијих клубова у земљи, као и онима који ће доћи после нас и наставити да одговарају изазову планина

Успон на Grossglokner (3798 m/nv), највиши врх Алпа у Аустрији је прва у низу активности којима ПК “Железничар“ прославља  свој  седамдесети  јубилеј. Стицајем околности, наш организатор и вођа акције, Миљан Ристић који је једини од нас већ попео овај врх, био је спречен да крене. Тако је наша екипа била лишена водича који је прошао стазу и у самом старту се почела сусретати са непредвиђеним околностима.

На наше прво одредиште у Алпима стигли смо око шест ујутру. Планина нам је приредила добродошлицу тако снажаним пљусаком да смо неколико сати провели заробљени у аутомобилу чекајући да  се време стабилизује. Око десет сати кренули смо пут планинарског дома Studlhutte. Облчачно и тмурно, али предивно! Готово величанствено! Задивљујуће је било гледати како се црни и сиви облаци играју са неустрашивим и моћним планинаским врховима мењајући пејзаж из тренутка у тренутак. Киша која се претварала у све снажнији пљусак није покварила наше уживање које лепота Алпа може пружити, чак и по овако кишном дану. Краћу паузу направили смо у дому Lucknerhojte  (2241m/nv), а  на нашем одредишту, у дому Studlhutte (2801m/nv) били смо негде око четрнаест сати, потпуно мокри.

Сутрадан око шест ујутру били смо спремни за успон. Придружила су нам се два Мађара, врсни и спретни алпинисти, како ми је у почетку изгледало. Овај српско-мађарски састав била је једина група која је тога дана кренула ка врху. По временској прогнози очекивали смо облачност и слаб снег, али повољан ветар.  Међутим, како смо напредовали ка дому Erzherzog Johan Hojte  магла је постајала све гушћа а видљивост све слабија. Мост који је служио за прелаз преко глечерских пукотина тренутно је срушен, тако да смо морали да се навезујемо и правимо сидришта, што нам је, због невремена, нарочито тешко плао у повратку. Упркос свему без проблема смо прошли ледени глечер и глечерске пукотине и стигли до дома Erzherzog Johan Hojte који се налази на  3454 m/nv. Након краће паузе кренули смо даље. На тренутак облаци су се разишли, обасјало нас је сунце и видели смо сву очаравајућу лепоту и монументалност  овог планинског масива. Али, само на тренутак! Убрзо смо спознали његову дивљу и застрашујућу моћ и схватили шта значи заглавити у Алпима.

Поделили смо се у две навезе и ушли у стену.Трећу навезу су чинили Мађари.  Напредовали смо даље.  Магла је постајала све гушћа, ветар све снажнији, видљивост све слабија, а успон је почео захтевати све више алпинистичког знања и спретности. Убрзо више нисмо били сигурни да ли смо у „via normane“. Ипак смо напредовали. Када смо стигли до превоја на висини од  3701 m/nv Grossglokner је био на дохват руке, показао  нам је за тренутак  своје обрисе, читав свој величанствени призор, чак и крст на самом врху. Али опет, само за тренутак! А онда нам се и обратио, застрашујућом и претећом грмљавином.

Грмљавина на стени, на 3700 m/nv, то не би сте пожелели ни највећрм непријатељу, а до врха је требало барем још сат времена. Екипа је донела одлуку да се врати. Тако смо 70. рођендан, уместо у на грандиозном врху са величанственим погледом, прославили на 3701 m/nv, у мећави и грмљавини, не знамо тачно где.

Али, ни назад није било тако једноставно, имали смо једног  члана екипе који нема  никаквог алпинистичког знања и искуства и два Мађара који осим тога што, како се ипак на крају показало, такође немају никаквог алпинистичког знања и искуства, још не разумеју ни језик, што је још више компликовало ситуацију. Били смо у стени где нема силаска, нити отпењавања. Назад се мора абзајлом, Навезујемо их, трудимо се да им објаснимо шта трба да раде на енглеском на српском, покретима, гестовима, на све могуће начине. И у целој тој гужви, журби и опасности сетих се познате Балашевићеве песме „Слабо диваним мађарски“ и стихова:  “…нисам мого да помислим, да ће ми толико требати“. Човек заиста никад не зна шта му све у животу може затребати! Један их навезује и спушта, други чека на наредном сидришту, превезује их и спушта даље итд. И таман кад смо сви сишли прву дужину, заглавило се уже. Запело и неће. Е сад смо заглавили, али буквално! Неко мора поново да се попне и да ослободи уже…

Једна дужина, друга дужина… постепено, њихов абзајл је био све бољи… Како год било неки су, силом прилике, морали проћи „мали убрзани“ алпинистички курс.  Безбедно смо се спустили до дома Erzherzog Johan Hojte где смо поново направили паузу, угрејали се колико-толико и кренули назад, а снежна мећава је у тренутку брисала наше трагове. ЈПС више није радио јер су се  батерије испразниле од хладноће… У сумрак смо били у топлој соби  дома Studlhutte. Без обзира на све, прошли смо нешто што у повољним условима никад не би доживели и окусили, а веровали или не, искуство је било непроцењиво!

Сутрадан, време још горе. Кренули смо кући. Летњи пљусак за једну ноћ заменио је прави зимски  пејзаж. То су Алпи! Снег до колена, стаза потпуно завејана и не види се. А онда, још једна неочекивана ситуација: стала сам неки огроман камен испод снега, оклизнула се и повредила ногу. Сада је моја екипа добила додатни терет од 47кг, а осим тога морали су да носе и по два огромна и тешка ранца веома стрмом стазом тако да сам све време страховала да се још неко не повреди. За мене су од ужета направили „седељку“  за транспорт повређеног. Не могу описати колико сам дирнута њиховом бригом и свим оним што су  учинили за мене. Знам да звучи отрцано и претерано, али није! Тако несебично другарство само се у невољи може спознати.

И вратимо се ономе: „Човек заиста никад не зна шта му све у животу може затребати“! У планини вам можда никада неће затребати мађарски, али вам свако могу затребати нека планинарска и водичка знања и вештине. Планинарење носи одређени ризик, а тај ризик можемо смањити ако познајемо неке ствари. Ово нарочито важи за оне који на себе прузимају улогу вођа  групе и водича на стази, што неки, на жалост, веома олако схватају.

Моји пријатељи су показали, да иамју велико срце и да су спремни да помогну и у најтежим условима,  да имају знања да безбедност подигну на највиши могући ниво и да умеју да доносе најтеже одлуке. Умели су да се се организују и да одговоре захтевима ситуације. Захвална сам на свему што су учинили за мене и поносна сам на њих!

Учесници акције били су: Саша Пантелић, Небојша Николић, Драган Костадиновић, Драган Радивојевић и моја неспретност Милена Јанковић.

И наравно, хвала Миљану који нас је окупио!

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *