Излазак Сунца, ма колико пута га до тада доживели, је увек леп и незабораван догађај. Светлост која најављује нови дан, хладноћа коју ће ускоро заменити пријатно јутро, цвркут птица и буђење живота ће увек побуђивати радост у сваком живом бићу.

Ако смо у прилици да бирамо позорницу на којој ћемо доживети овај догађај планински врхови су прави избор. Специфичност изласка Сунца на њима је у томе да догађај изазива много јаче емоције него свитање у пољима равнице, у шуми или насељеном месту.  То је доживљај који никада неће отићи у заборав.

Доспети на неки планински врх је изазов сам за себе, а посебно када се одвија ноћу. Светлуцава колона планинара по уској, росом прекривеној и мрачној стази изоштрава сва чула. Мириси цветова и планинских чајева остављају утисак као да смо у најбољој природној кухињи.

Ослушкивање звукова природе, када се веома јасно чује сваки звук, употпуњује читав амбијент.

Посматрање околних насеља  су много јаснија, а удаљености до њих привидно много мања. Све около је на дохват руке.

Управо оваква је била и овогодишња ноћ Видовданксог уранка и ноћног успона на Трем.

За повод је већ по тринаести пут изабран Видовдан – један од најзначајних дана у српској историји. Дан личног и национаналног постављања многих питања. Питања на која нити је било нити ће бити одговора.

Ове године на успон са нишким планинарима су пошли и чланови планинарских клубова из Лајковца, Лазаревца, Власотинца и Грделице. Укупно 63 у првој групи која је са Бојаниних вода пошла у 01.00 часова после пола ноћи. Те ноћи се према Трему, са Бојаниних вода, полазило у групама, и у 4.00, 6.00, и 8.00 часова. Стаза, свима добро позната, преко Девојачког гроба до Трема, укупне дужине 7,5 км са успоном од 900 м, пређена је за три сата.

Јутро на Трему без облака допринело је да осећај хладноће буде јачи, а свитање много раније. Читавих сат времена пре појаве Сунца могло се без батеријске лампе ходати по стази, а тридесетак минута пре појаве Сунца могли су се видети и најситнији делови из окружења. Ова појава, ранијег свитања на планинским врховима, је добро позната искуснијим планинарима.

Условно дуго чекање на појаву Сунца, у условима прохладног јутра, изоштравало ми је ум и нагонило ме на размишљања.

Као судбом писано, претходни дан сам читао о томе да тама и хладноћа уопште не постоје. Да је веома лако математички доказати да су  ти појмови измишљени од стране човека, а да се у стварности могу описати као недостатак светлости и топлоте. Исто је и са злом и свим оним што оно представља. Зло је само недостатак љубави и ништа више од тога. Чим се Сунце појави, нестаће мрак и хладноћа, чим у људима има довољно љубави зло ће потпуно исчезнути.

Иако хоћу да у ове теорије верујем мени је изузетно хладно, што од зиме што од непроспаване ноћи. Једва чекам да се Сунце макар мало помоли.

Напокон, космички прецизно, у тачно одређено време, Сунце се у свом својем јутарњем црвенилу појављује и све се мења. Као неку магију његов излазак сви желе да забележе фото апаратима. Не дешава нам се сваки дан да дочекујемо излазак Сунца на Трему. Радост је стварна.

Међу нама су и деца као и старију учесници успона. Без обзира на њихову узраст догађај се од стране свих са  изузетном пажњом прати.

Неких сат времена по изласку Сунца крећемо назад. Иако идемо низбрдо темпрература је већ толика да скидамо јакне и до Девојачког гроба већина нас ће бити само у мајицама.

Изгледа да су они филозофи били у праву. Појавом светлости и топлоте нестали су мрак и хладноћа. Тако је ваљда и са злом и љубави. За разлику од светлости и топлоте љубав је унутрашња појава и на њу искључиво утиче сам човек у коме се она рађа или замире.

Доласком на Бојанине воде завршио се још један планинарски успон. Успон који је по много чему био другачији од осталих, уколико и постоје два иста успона, па макар се одвијала на истој стази.

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *