Мешовита екипа од четири члана ПК „Железничар“ и  четири члана ПК „Рунолист“ попела се на предивне врхове Проклетија: Каранфиле, Очњак, Попадија и Волушница.  Учесници: Мирела Ђурђевић, Родољуб Рођа, Дејан Петковић Петко, Бојан Марковић  Палма (како он воли да каже), Иван Железничар, Милош Јанковић, Јелена Станковић, Радмило Станојевић, возач Миодраг Спирић. 

Време током пута облачно, мрачно, али без падавина. У долину Грбаја 1150мнв стигли смо око 2 ујутру, по мраку и магли.  Устајање у 06:00, паковање и полазак на успон који након неколико стотина метара постаје успон са константним и јаким нагибом. До „Печурке“ смо стигли за око 2,5 сата и од ње кренули десно уз велики сипар и слабо видљиве ознаке. Тим сипаром почиње технички захтевни део стазе. Стаза је кондиционо и технички захтевна све до самог северног врха – Маја Балс 2460мнв који нам је тог првог дана у суботу и био циљ. Убраја се у врло тешке стазе јер су у употреби и ноге и руке уз неопходни велики опрез при кретању. Са овог врха гребенски наставили смо даље  ка највишем врху Каранфила – Кременом врху 2490мнв. Време које нам је било потребно за успон је око 4 – 4,5 сата и с обзиром да смо на успон посли у 7:30 , на врху смо били око поднева.  И у суботу и у недељу време је било идеално. За силазак је било потребно знатно више концентрације и опрезности, а силазили смо другом стазом преко Љубокуче и „Крошњиних врата“ где постоји један детаљ који се прелази уз употребу сајле. Наилазили смо и на крпе снега које смо користили за топљење и добијање воде за пиће. У кампу смо били у 18:00, дакле 12 сати на терену. На стази је потребно поставити још сајли на критичним местима. У случају да сте, рецимо, на Северном врху и почне киша, силазак постаје малтене немогућ  без ризиковања озбиљних повреда! Изузетно је битно да стена буде  сува.

Другог дана нас шесторо кренуло је ка врху Очњак 2185мнв, а четворо га је попело. Успон се граничи са алпинизмом: уске стазе, вертикале у стени које треба савладати итд.  Постоје сајле али у једном делу су покидане а клинови су испали из стене и висе на сајли, а поред вас амбис.  Један по један, лагано и крајње опрезно, најпре погледом а онда рукама опипавамо најстабилнији ослонац и напредујемо ка врху. Затим остављамо ранчеве који сметају и крећемо даље, само са једним мањим ранцем у коме су само вода, заставе и фотоапарати. Ово је успон који буквално не опрашта грешке. Један погрешан корак и више вас нема. Они са страхом од висине не би требало да помишљају на овај врх. Проклетије су разноврсне и богате па се за сваког нађе понешто.

Мирели се видело одушевљење на лицу.  Врх са најлепшим погледом! А силазак је био посебна прича. На критичном месту смо прусиком спуштали ранчеве  Бојану који је сишао први, јер је било сувише рискантно спустити се са ранчевима на леђима. Са Очњака се силази само одпењавањем, дакле телом и лицем ка стени и бирањем погодних хватишта и газишта. Онај који први пређе експонирани детаљ, помаже следећем  да пронађе газишта, па овај следећем… Успон и силазак трајао је 5 сати. У подне смо били у кампу и приступили паковању шатора и ствари. 

Свако је пео врхове према својим могућностима. Док је једна група била на Очњаку, друга је попела  Попадију (2057мнв) и Волушницу (1879мнв). Управо се са ових врхова пружа најлепши поглед на „Каранфиле“, најлепше врхове у црногорском делу Проклетија. Сишли су у исто време као и ми, око поднева.

На Плавском језеру купање и ручак.  Примус и конзерва пасуља са сланином made in  Јухор, који се показао као одличан. Након тога дужа пауза у Новом Пазару за ћевап-репризу и правац Ниш.  Све је било добро чак и на најтежим местима у планини, док по доласку у Ниш у 22:30 увече у недељу нисмо све измешали лонћиће, па је тако моја врећа коју је користио Радмило заврсила код Јагодинаца, Петков подметач завршио код нашег Радмила, Милошеве ципеле завршиле такође у Јагодини. Петко је изгубио телефон а мени нестала моторола.

Савет планинарима: носити јастуче за печате у ранцу јер је онај на Очњаку  потпуно сув. Треба обратити пажњу на слабе и избледеле ознаке на обе стазе и несигурне сајле на Очњаку.  

Иван Стојиљковић

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *