Пре него што уведемо  поштоване планинаре у чаролију једне лепе, благе и доступне планине на југоистоку Србије, у обавези сам да укажем на својеврсну неправду која је јако дуго чињена овом небрушеном драгуљу природе.

Планина пред нама део је сваке породице, сваког домаћинства у Нишу и околини: са извора из њених недара, у селу Љуберађа, Нишлије се снабдевају питком водом!

Можда је о њој требао да беседи човек који најбоље познаје планине око Бабушнице и Пирота, уважени Саша Аранђеловић, и будите сигурни да је у стању да одржи сатима пажњу слушаоца или читаоца, ако је тема нека од планина из његовог родног краја. Дуго времена, планина о којој ћемо говорити ,у српској планинарској литераури и картографији није била сматрана за посебну планину, већ као део суседног Руја. Посматрајући рељеф подручја Лужнице, источно од Суве планине, у њеном продужетку чак, у правцу Руја, не може да промакне један дугачак и висок планински гребен, од много шуме зелен као смарагд, са неколико врхова виших од 1200 метара надморске висине.

Бугарска планинарска литература, са све картама, ту је недвосислена. По њиховом писању и приказу, Руј се простире у правцу запад – исток у дужини од двадесет километара. Ширина планине је од шест до осам километара. Ако знамо тај параметар, и прихватимо га од аутора из пријатељске нам земље, јер очито је да у планинарењу спадају у светски врх, а опет, на било којој карти уочимо источну границу Руја код првих обронака Завалске и Ездимирске планине, између градића Трн и села Банкја и Ездимирци у бугарском Знеполу, просто мерење ка западу опет ће нас довести до поменуте долине код села Ракита.

Овакво дефинисање простирања планине Руј допринеће и јасном позиционирању још две планине, које су такође погрешно и неправедно сврставане као Руј: Рудине и Боховске планине.

Да су надјачали они аутори који су Руј сматрали „универзалном планином“, онда би Руј био у облику пластелина који снажно бацимо на сто, а онда га размазујемо по површини до крајњих могућности.

Друга неправда која је посебно сметала становницма Бабушнице и околине тицала се назива планине. Када је преовладало мишљење да постоји посебна планина у том крају, први назив који је исплиао на површину био је Црни врх, по највишем врху планине, који је висок 1463 метра. Колико су пута само и нишки планинари одлазили на акције гребенског преласка Црног врха или успона на истоимени врх.

Захваљујући планинарским ентузијастима и причама староседелаца овог краја, утврђена је коначна истина у овом „планинарском случају“: назив планине је Таламбас (постоји и врх Таламбас на овој планини), а највиши врх остаје Црни врх. Да не подсећам на један несрећни покушај да се и назив врха промени у Витков дел, што је назив за једну пољану у околини села Берин извор.

Таламбас је и реч која нас упућује на старинске удараљке, где је музичар длановима ударао по разапетој кожи и давао ритам на весељу… У ритму таламбаса одвијаће се сваки наш поход на ову планинску лепотицу, један бисер у читавој ниски на југоистоку Србије.

Таламбас је шумовита планина, а у вишим деловима има пашњака на падина, које су прилично благе. У поређењу са суседним планинама Влашком и Гребеном, које чине кањон Јерме, и за чије освајање су потребни натпросечна напрезања, прелазак Таламбаса је опуштајућа шетња зеленим тепихом!

Ако се определимо за гребенски прелазак целе планине, што ће бити пут дугачак 28 километара, почетак тог пута биће у селу Пресека. Ово село налази се на превоју, највишој тачки пута од Бабушнице до Звоначке Бање, на месту где ће једне воде отицати у Јерму, а друге, преко Лужнице, у Јужну Мораву. Надморска висина села је 850 метара, а стазом ће се планинари постепено попети најпре до изузетног видиковца, врха Беринска чука, висине 1306 метара. Прича локално становништво, а и ми смо се у то уверили, како у близини овог врха постоје два бездана, рупе без дна! Са безбедне удаљености од јама и даље се може доживети њихова дубина.

Свеједно, са Беринске чуке пружа се поглед на целу лужничку котлину и на почетни, источни део Суве планине.

Следећи врх који се може освојити на путу ка Црном врху је Пресечен камен. Он је висок 1377 метара и са њега се може уживати у погледу на Руј и кањон реке Јерме. Пресечени камен је и у непосредној близини Црног врха, од кога је раздвојен ливадом. Негде на пола пута између Пресеченог камена и Црног врха, испод стазе, ка истоку, виде се познати овчарници изнад села Ракита.

На домаку Црног врха још увек су видљиви ровови из балканских ратова. Без већих напора, стиже се на сам врх, који с једне стране оивичава шума. Више пута, нишки планинари имали су фантастичан видик са Црног врха, када су у једном фокусу могли да гледају оближњи Руј, онда Витошу изнад Софије, па горостасну Рилу, а на крајњем југу тог фокуса чак и Пирин!

Даље постоји гребенска, шумска стаза, довољно широка и проходна за све планинаре. У близини Црно врха је и врх Гној, висок 1406 метара. То је и прилика да они, који се предомисле и пожеле да се ипак врате у Пресеку, на полазну тачку, то учине тако што ће на Гноју скренути удесно са главне стазе, и благо спуштајући, све време пратећи главни пут, за сат времена сићи у село.

Следећи врх до кога ћемо доћи је врх по коме је планина и добила име. Али, предео од Гноја и Таламбаса је најдужи на целој стази на коме нема успутних врхова. Зато се може уживати у погледу, овога пута ка Рудини, Грамади и пределу око Власинског језера. Када је ведро, са пар места на овој стази може се уочити и град Лесковац!

На врху Таламбас, који је висок 1256 метара, доминира споменик из другог светског рата. Овај врх налази се у самом средишту планине, и по њему је она и названа.  Он је, вероватно, назван по музичком инструменту. У близини је и извор воде.

Последњи део пута, ка селу Бердуј, такође води проходним и широким путем. Овде имамо и додатни оријентир, високу антену изнад Бердуја. Пре овог села наилазимо на оствро густе четинарске шуме, да употпуни свеколики колорит.

Све у свему, пола дана лаганог хода на архаичној, савршено мирној и нетакнутој планини, мотивисаће намернике да изнова истражују овај крај.

За други долазак на ову планину, препоручујемо правац од Раките до Црног врха, и онда назад преко Пресеченог камена до Пресеке. Треба пратити Ракитску реку узводно, све до раскрснице шуских путева крај дрвеног мостића. Ту се скреће десно, и прати шумски пут који ће са југоисточне стране заобићи врх Пресечени камен. Изненада, кад се прође једна чесма с десне стране, насред пута наилазимо на ограду! То је већ поменута фарма оваца у Ракити, а да би наставили ка Црном врху, мора се проћи кроз двориште фарме, што ће свакако дозволити и фармери и њихови шарпланинци. Није ништа страшно.

Изласком из фарме, почиње и завршн успон на Црни врх, када се можемо уверити да је са свих страна опасан рововима из балканксих ратова, у облику прстенова.

Сведок историје, и, нажалост, полигон за непотребне опите са статусом и називом, пружиће уточиште сваком намернику. У селима подно Таламбаса, не сме се пропустити да се проба, а и пазари, прворазредни овчији сир и качкаваљ, чија се хранљива и деликатесна својства не могу ни описати речима.

                                                                      Мирослав Докман, Ниш

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *