Изазовно је, узбудљиво и мистично, истраживати планине где ретко ко залази, које, тако нетакнуте, вечито ишчекују намернике и авантуристе, да дођу, виде их, осете лепоту и потом представе другима какво се то благо крије, недалеко од нас, скоро пред нашим очима, да се богатство и колорит поделе са свима.

На крајњем југоистоку Србије, протежући се двадесетак километара у дужину, правцем север – југ, и творећи својим гребеном границу са Бугарском, налази се Милевска планина, о којој је група ентузијаста из Ниша дуго времена размишљала, скупљала штуре податке, припремајући се за подухват – успон на њен највиши врх, страшног назива – Крвави камен, висине 1738 метара изнад мора.

Северни обронци планине отпочињу недалеко од села Кострешевци, тамо где омања Боховска планина прелази у Бугарску, а затим врло брзо долазимо до највишег дела планине, са Крвавим каменом, који се ваздушном линијом налази десетак километара источно од Власинског језера, а даље се планински гребен протеже све до изнад Босилеграда и планине Изворска рудина.

Име планине у вези је са селом Милевец, у Бугарској, а занимљиво је да и други по висини врх, само два метра нижи од Крвавог камена, на јужном делу планине, носи два имена: Бугари га називају Милевец, као и село, а становништво српских села око Босилеграда назвало га је Бандера.

И на картама срећемо овај дуализам…

И Крвави камен има своје резервно име, а то је Било, с тим што је тај назив у употреби само у Бугарској. Стални сукоби два народа који живе на овом подручју, током историје, на жалост, условили су да врх планине добије непријатан назив.

До Крвавог камена могуће је доћи на два начина. Прва траса отпочиње у селу Паља, до кога се долази када се од Власинске крене ка Стрезимировцу, и по проласку села Клисура, скреће се десно.

У Паљи је изграђен манастир Ваведења Пресвете Богородице, који се задњих година обнавља. Дуго времена, с колена на колено, проносила се прича да је манастир саграђен још у осмом веку и најстарији је у Европи, но, захваљујући истраживањима Завода за заштиту споменика културе из Ниша (ископавањем), а у недостатку било каквог писаног документа, утврђено је, ипак, да је манастир подигнут у четрнаестом веку.

До Крвавог камена, од манастира се иде кроз густу шуму у почетку, дође на раздео између омање Боховске и знатно веће Милевске планине, наставља преко пашњака, и излази на гребен Милевске планине, и то онај највиши део.

Нишки авантуристи одабрали су, за први поход на Крвави камен, стазу која води од села Божица, које се налази на путу од Власине ка Босилеграду, јер је ова стаза, по картама, изгледала проходнија, иако знатно дужа, од стазе која почиње из села Паља.

Географски, подручје између Власине и Божице значајно је зато што се на том побрђу налази хидрографско развође: потоци који одатле теку на запад и север, воду преко Јерме, Нишаве, Мораве и Дунава одводе до Црног мора, а они који теку ка истоку и југу, преко Божичке реке, Драговиштице и Струме, напајају Егејско море.

Уопште, Милевска планина, као и друге планине на Власинској висоравни, богате су водом, извора има на све стране, и то је она права, студена, планинска вода, од искона, те планинар и намерник жедан не може остати.

Село Божица се налази на неких 1100 метара надморске висине, па до Крвавог камена није потребно савладавати неку претерану висинску разлику. Но, какав је терен, колика су одступања од карте, каква је проходност, све то нисмо знали.

Ипак, стаза је знатно лакша од очекиване. Корак по корак, мистика је нестајала, све је изгледало сасвим нормално и лагано. Наравно, далеко је врх од Божице, али ход по, углавном ливадама, и мањим делом шумском стазом, није био напоран.

Отварају се видици: Варденик, Чемерник, Бесна кобила, Дукат, мало даље Грамада, Руј, Влашка планина и Гребен планина. Предивно зеленило пашњака, тишина, сунце, мноштво разнобојног цвећа. Да ли то газимо по персијском тепиху или каквом ћилиму, питали смо се?

Рајска лепота: плаветнило неба, мир, нетакнута природа, чиста вода за окрепљење.
Сетно вадимо једну једину жаоку из наших срца: зашто овде планинари не долазе? Сељани из малих засеока, тик уз границу, излазе из својих кућа, ходају са нама, макар само мало, јер раније планинарских посетилаца није било!

Крвави камен је пропланак, али окружен густом шумом. Један старина нам каже да је на врху осматрачница, из ко зна којих времена. Ми је дуго не можемо видети, од букви, храстова и у задњем делу пута борова.

Последња ливада пре завршног успона. Зелена трава, жуто цвеће, цвркут птица. Све нетакнуто, чисто, као од постанка света. Коначно се назире висока осматрачница и знамо да смо пред циљем. Али онда наше очи добијају још једну награду: ту, чини се пола сата хода, сва под снегом, указала се планина Витоша изнад Софије. Јужно од ње – Рила. На хоризонту чак и Пирин.

И на крају – врх. Осматрачница, на српској страни. Ознака врха, на бугарској. Правична подела.

Пењемо се на осматрачницу, опрезно, јер је објекат прилично руиниран. Угледасмо са осматрачницеВласинско језеро и његова два највећа острва.

То предивно језеро, прави драгуљ, створен људском руком у једном од најлепших природних кутака Србије, тог дана, био је у другом плану: Милевска планина, за нас новооткривена, била је наше склониште тог дивног мајског дана.

Тешка срца растали смо се од Крвавог камена. Дуг је пут до Божице, а после треба стићи и до нашег Ниша.

Одлучили смо се да променимо трасу повратка. Нисмо се враћали истом стазом, већ смо најпре кренули на југ, гребеном Милевске планине, и непосредно испред врха Оштрика, високог 1641 метар, који штрчи попут утврђења над целим крајем, скренули на запад, да би пратили ток Божичке реке, која ће нас одвести у село. Усред недођије, у шуми, одједанпут наилазимо на капију и зграду од чврстог материјала: била је то некадашња караула! Будући планинарски дом, ко зна!
А онда, све даље и све ниже ка селу, сусрели смо и локалне дрвосече. Власински горштаци пожелели су нам срећан пут и скоро виђење, и пожелели да следећи пут много више планинара походи Милевску планину. Преко Дедичине махале коначно улазимо и у Божицу, поздрављени од стране мештана.

Полако се смркава, а звезде које су засијале у ведрој ноћи на небу изнад Власинског језера, огледале су се у мирној води, и целу површину језера осветлиле попут чаробних лампи…

                                                                                         Мирослав Докман, Ниш

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *