Жеља је била велика. Циљ добро познат, временски услови нешто чему морамо да се прилагодимо…

Сећајући се сада првог успона на највиши балкански врх фебруара 2011-те, редовно сам се мислима враћао на добро познату и ултра дугу ски стазу, теглећи брдо потребне опреме на леђима. Око нас љубитељи зимских спортова на скијама безбрижно су се спуштали стазом. Уживали су. Било је ту, наравно домаћина, пре свега, затим приметан број Енглеза и других нација, а узраста чак и оних са најмањим бројем скија. Скијали су око нас наниже, неки брже, неки спорије, са лепим и привлачним комбинезонима, док неки тек скромно зимски обучени, мимоилазили су нас тако без престанка и они су нам били једини поглед јер су и тада временски услови били веома очајни (искористићу термин – прави зимски).

Ја сам се мучио ходајући полако према дому кроз маглу, без икаквог видика, сконцентрисано и дубоко дишући, и изнова у себи прерачунавао време и дужину до дома. Била је тада то екипа планинара из Новог Сада, а из Ниша ја, Милена и мој бол у леђима…

Овог пута, коначан датум нашег поласка на Рилу био је 11. 02. 2017.    Имао сам  велику жељу да она стара сећања допуним новим сликама и утисцима са највишег врха (тек касније сам схватио да ћу да имам само утиске јер ми је батерија за апарат била скроз празна). Сада је осмочлану екипу (без возача) чинила  група перспективних планинара из Железницара, од тога пет алпиниста.

Долазимо у Боровец. Одмах сам приметио магловито и депресивно време, баш као и оне године. Но без обзира ентузијазам је на нивоу. Боровец је у зимским месецима крцат скијашима. По густој магли која нас је обавијала само сам наслућивао време на висини. Све је исто као и раније: тог дана је требало да стигнемо до дома, и око њега преноћимо, а следећег, у раним сатима олакшани од великих ранаца кренемо према врху. Мала разлика је што смо имали мало кашњење и морали да користимо лампе. Сам улазак у дом сам једвај дочекао: умор, бол од тешког ранца и глад су ми отежавали посао а чекао нас је најтежи део – постављање шатора.

Температура на 2400 мнв је испод -15Ц, сви чекамо да се увучемо у топле вреће и тако завршимо овај дан. Управо овакво искуство, у овим условима спавати у шатору је невероватно, осећај топлоте и неког необичног задовољства је једноставно неописив.

Знам само да сам се без проблема пробудио и то је то, умор од прошлог дана је био толико присутан да сам преко пола сата беспомоћно покучавао да устанем и одвојим се од топле вреће. Но јутро је било божанствено. Велика видљивост је обећавала ведар дан, само је требало савладати 500 висинских метара.

Екипа која је испунила трпезарију дома прошле вечери је била далеко од нас. И даље су мање групе планинара из дома напредовале. Најзад и ми, шатори су остајали за нама, у мом оку све мањи и мањи, а ја сам морао да нађем снаге да изгурам овај најстрмији завршни успон. У почетку не тако стрм успон задавао ми је проблем и тешко сам пратио екипу, но вадио сам се у себи правећи друштво најспоријем члану екипе. Посебно ми је душу узео завршни успон.

Седео сам на сајли гелендера и покушавао да се сетим успона када сам овако био уморан и не сећам се када сам за успон више користио горње удове него доње. Лепа страна тога је да је време било идеално лепо, без трачка облачка у видокругу и без ветра. Иако је екипа одавно већ била на врху нама се и није журило (брже нисмо могли – он је сликао а ја сам скупљао снагу до следеће паузе за сликање).

Напокон ево врха и 20-так људи на њему. То су планинари из Македоније тачније они који су сваке године присутни на нашој републичкој акцији. Срдачно су обећали да ћемо се и на нашем врху групно сликати као и сада, а о нашем успону на Трем су са одушевљењем причали.

Но одмор на врху је био тако релаксирајући и тако кратак. Ивани је то први врх преко 2500 м и ми смо јој од срца честитали овај успех и то прусиком дупло савијеним по задњици. И док је покушавала да схвати шта је снашло пожелео сам јој да се што пре попне на 3000+ мнв.

Колеге из Македоније изгледа нису имале тај обичај, бар судећи по њиховим изразима лица: неки су се смејали, неки чудили, али су сви сликали. Сигурно ће тај дан и време проведено на врху остати свима још дуго у сећању (поготово Ивани).

Силазак са врха до шатора је знатно краће трајао од успона. Следило је паковање опреме и спуст до комбија. Пошто сам најдуже паковао своју опрему остали чланови су имали ту привилегију да посматрају околне врхове и уживају на сунцу.

Уласком у широку стазу опет сам гледао скијаше како нас заобилазе спустајући се стазом безброј пута. Опет су неки лепо “спаковани”, а неки једва обучени, и опет има скијаша чак и оних са најмањим бројем скија и опет неки професионално возе док неки падају и опет ми пролазимо са нашим теским ранчевима, али… али… али они се нису сунчали на сунцу, нису видели кристално плав хоризонт, нити цео видеокруг стотинама километара далеко, и вероватно никада неће доживети усхићење и задовољство на попетом врху и то је највећа разлика између планинара и скијаша.

Поносно сам носио свој тежак ранац наниже, не осећајуци било какву бол у леђима и са унутрашњим подсмехом гледао Британце, Турке, домаће и остале, док је дубоко у мени бдио осећај победе, испуњености, среће и великог задовољства. Веома брзо смо се спустили до комбија, направили по неки круг у центру и кренули пут кући. У Нишу смо били у недељу око 19h.

Миодраг Миљковић

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *