На рубу Власинске висоравни, од планине Чемерник ниже ка Власотинцу, а преко пута планине Грамаде, у атару Црне Траве, простире се планна Острозуб.
Дуго најављиван и договаран успон нишких планинара на Острозуб уследио је коначно у недељу, 13.децембра 2009.године.

Пут села Брод, које је полазна тачка за освајање Острозуба, отиснуло се дванаесторо авантуриста, узраста од седам до седамдесет седам година.

Један циљ нас је ујединио тога дана и учинио храбрима и одважнима: врх Острозуба – доћи до њега! Свакако, уз то провести читав дан на подручју чија су ваздушна струајња и бројне планине учинила га надалеко познатом ваздушном бањом, творницом кисеоника и местсом сас можда и најздравијом и најчистијом водом у Србији.

У Нишу је данима уназад време било колебљиво: хоће бити снега – неће га бити, киша – пада, прска, стане, па опет пада, рекло би се суморна јесен. На Острозубу смо већ са првим корацима отворили странице зимске идиличне приче, нестварне бајке какву само планине југоисточне Србије могу испричати.

Полазак на успон уследио је у селу Брод, кoје се нaлази пар километара севреније од ЦрнеТраве. Стаза која води ка Острозубу и Чемернику обележена је планинарским ознакама, кружићима и стрелицама, јер је, однедавно, тај правац повезан у „Власинску трансверзалу“. Две планине спојене су преко свог гребена, а за оне који желе више изазова, може се са Власинског језера, преко Чемерника, доћи до Острозуба и даље спустити до краја трансверзале.

Снег је добрано нападао на Острозубу, а и свим осталим планинама у околини Власине. Једна веће група наших пријатеља из Ниша, у исто време боравила је на моћној Бесној кобили, и са њима смо били у сталној телефонској вези. Њихов успон захтевао је пробијањ3е кроз дубок снег, прављење стаза, уз температуру знатно испод нултог подеока. Код насе на Острозубу јесте било хладно, али не превише, негде око границе смрзавања, што смо видели по води у нашим пластичним флашицама. Танка ледена покорица оковала је драгоцену течност.

Истакнимо и да је Власинска висораван, после Пештерске висоравни, најхладније подручје у Србији. Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, зиме су биле толико студене, да су по залеђеној површини Власинског језера поједини авантуристи возили маленог „фићу“, а деца из власинских села импровизовала игру хокеја на леду. Општим отопљавањем, сада се такве игре више не могу играти, али, с времена на време, температуре од двадесет пет  степени испод нуле могу пожелети „добро јутро“ Власинцима и власинским намерницима.

Снега је на нашем путу било на неким местима двадесетак центиметара, но лако смо га савладавали. То је онај први јесење-зимски снег, растресит, сушта супротност од снега који клиза, продире кроз обућу, као пијавица се  лепи за одећу. Најјаче утиске прозвело је брезово (заштитни знак Власине) и четинарско дрвеће, чије су гране биле прекривене снегом и стварале слику као са новогодишњих честитки. А звук који је планина производила био је онај најприроднији и најсавршенји звук зимске идиле: на прво слушање – тишина универзума! Даљим изоштравањем слуха разазнајемо хук ветра, ломљење грана и надасве откуцаје наших срца и убрзано дисање задиханих и одушевљених планинара.

Видели смо места која су производила привид да је белина бесконачна, да нема ни камена ни стене, само шуме на рубовима те беле површи. То су ливаде Острозуба, које у пролеће или лето блистају, пуне живота у зеленој боји.

Врх Острозуба је скривен у једном шумарку. Вредни планинари из Власотинца обележили су највишу тачку ове планинске лепотице каменом. Дванаесторо неуморних освајача дошло је тако до свог циља. Посебну драж овом походу даје и чињеница да смо се сви по први пут обрели на Острозубу. А на околним планинама смо и више пута боравили: Чемренику, Грамади, Варденику, Бесној кобили, а недавно смо посетили и до тада непознате и на картама неозначене планине: Рудину и Боховску, које планина Грамада дели од Острозуба.

На челу колоне све време је био др Часлав Јеремић, ретко виђени планинарски ентузијаста… највећи познавалац српских планина! Његов елан, пожртвовање и пажња према сваком учеснику акције било је нешто што даје наду у омасовљавање планинарског покрета. Неуморнни водич, имао је уз себе, за сваки случај, и електронски уређај, иако је у дружини било и неколико искусних планинара и врсних оријентираца, нарочито када су планине југоисточне Србије у питању. А, подвуцимо још једном, стаза је прописно обележена, на чему захваљујемо драгим Власотинчанима.

                                                                 Мирослав Докман, Ниш

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *