На овогодишњу обуку за планинарске водиче III категорије, планинарски клуб „Железничар“ Ниш послао је три своја члана. А обука се одржала у Сопотници код Пријепоља, на планини Јадовник.

Након десетодневне интензивне обуке, Добривоје, Светозар и Миљан били су успешни, па је ПК „Железничар“ Ниш постао богатији за још три лиценцирана планинарска водича III категорије.

У наставку вам преносимо чланак једног од полазника који ће вам сигурно дочарати како је било током тих десет дана.

Однедавно сам постао планинар. Толико „однедавно“ да не смијем ни да кажем колико, јер ме многи не би узели за озбиљно, а вјероватно би ме и питали откуд ми право да кажем да сам планинар. Заправо, планинарење је у мом крају развијено већ деценијама, па и вијековима. Али, не оно планинарење гдје одлазиш да се дивиш погледу, врховима, биљкама и животињама, него оно гдје велику висинску разлику савладаш да би одвео овце на пашу или донио сир у град да продаш. У том смислу, моја породица, пријатељи и суграђани планинаре већ деценијама. Дакле, однедавно у мом граду постоји званични клуб и ја се однедавно учланих. Планинарили смо ми тако неко вријеме, посјећивали ниже или више врхове, шетали и уживали. Почеле су да се појављују и годишњице оснивања друштва, па смо и ми пожелели да организујемо неке веће скупове и излете. Окупимо ми, тако, неколико десетина људи, покажемо им нашу планину, организујемо их и водимо. Ове године нас је један искрен, а искусан пријатељ посматрао како ми то „организовано“ радимо и по завршетку нам предложио да ми ипак пошаљемо неког и на званичну обуку. Прилика је да ће за који мјесец бити управо једна таква обука, а судећи по нама, ваљаће нам та обука главе. Тако, а и стицајем других околности, затекао сам се почетком августа у Сопотници код Пријепоља.
Боравио сам ту десет дана са тридесетак других људи, сазнао и научио много тога, утврдио понешто што сам знао и на крају постао водич. Заправо, то што сам постао водич мање је битно – тек од тада могу да тврдим да сам планинар.

Обука је почела још у мају, на Авали. Званично, ту смо имали пријемну провјеру. Попунили смо тест од стотинак општих питања везаних за планинарство и трчали смо прилагођени Куперов тест. Колико се мени чини, прошли смо сви. Неки би рекли да и није какав озбиљан тест када смо сви прошли, али ја сам то схватио као почетак обуке. За трчање се нисам припремао ни дана прије, а за тест сам бацио поглед на неке скриптице возећи се ГСП-ом од аутобуске станице до Авале. Тестирање ми је заправо отворило очи и ту сам схватио колико сам, или нисам, спреман да икоме помогнем у планини и колико тога не знам, а требало би да знам. Наредна три мјесеца сам провео под тим утиском. У међувремену смо добили списак опреме коју требамо понијети. Морам да признам да је била бар једна ставка за коју никада раније нисам чуо, а неколико њих за које сам знао шта су, али нисам имао прилике да их видим. Почео сам и да планирам пут, за што се касније испоставило да и није баш једноставан задатак. У мом крају су саобраћајне везе са Малмеом у Шведској боље него са Пријепољем у Србији. Коначно, ујутру тог 1. августа појавио сам се на жељезничкој станици у Пријепољу, након 36 сати путовања из средње Босне, а преко Будве. Званична обука је почела одмах, чак и прије него што смо ушли у аутобус. Многе ствари које сам научио у наредних десет дана звучале би безазлено, па можда и смијешно, када би их поменуо, али треба имати разумијевања и схватити да би за неке од њих прошло много времена да их човек схвати сам, када га неко не би томе циљно учио. Да кренем од најједноставнијег, научио сам како да спакујем и унесем ранац. Знао сам то и раније, нисам баш толики дудук, али раније нисам обраћао пажњу хоћу ли колеги ископати око штаповима или му пробити врећу за спавање.

Наредних десет дана смо имали заиста интензивну обуку, вријеме нам је било попуњено предавањима или вјежбањем и засули су нас терабајтима информација. Једна од ствари коју лично сматрам најкориснијом јесте веома квалитетна обука пружања прве помоћи и преношење унесрећеног, а уз то је везано много других ствари које је требало да научимо, као што је везивање чворова, чување ужади или израда импровизованих носила. Предавања из прве помоћи сам имао бар једном раније, као и било који возач, али ово је био први пут када сам се знојио по челу и када  си ми дрхтали прсти док сам „оживљавао“ повређеног гуменог лутка Перу. За то је заслужна сјајна докторица Зага којој су године искуства у раду у хитној помоћи откриле таленат за глуму, нарочито за сцене панике у несрећи.
Топографија и оријентисање је такође нешто изузетно битно, а ако се добро савлада сигурно ће смањити и потребу за оним претходним – првом помоћи. То је и једна од области у којој сам био одличан и прије ове школе. Као љубитељ карата добро сам се оријентисао и на папиру и у природи, али ипак сам то знање допунио многим ситним занимљивостима. Уз све то, упознао сам занимљивог предавача и планинара, Ису Планића. Донедавно ме поглед на звјездано небо подсјећао на неке занимљивије тренутке из младости, а од овог љета по небу тражим Касиопеју и сјетим се предавања.

Из многих области смо саслушали краћа предавања и вјероватно нисмо нарочито много запамтили, али битна су јер нисмо остали неупућени – када нам заиста затребају знаћемо бар шта да тражимо. Упознали су нас са уређајима за радио-везу, за ГПС, законима и прописима који уређују нашу активност, са нашим правима, са опасностима које нас очекују и начинима како да их предвидимо, са начином правилне исхране и гимнастичким вјежбама, са планинарском опремом, њеном употребом, одржавањем и чувањем, метеорологијом и начинима претпостављања временских промјена и много других мање или више занимљивих или битних ствари. Између осталог, научили смо како да се спустимо низ уже и свидјело нам се – то је била једна од првих конкретних опасних ствари које смо научили да одрадимо, а да не осванемо у рубрикама црне хронике. Уз све то, видјели смо слапове Сопотнице, пењали се на Челину и суштали низ кањон Милешевке. Наравно, као и свако друго знање и настава, ако не будемо користили научено прије или касније ћемо много тога заборавити. Међутим, оно што нећемо тако једноставно заборавити јесу људи. Тих десет дана сам имао прилику да упознам неколико десетина људи и сваки од њих је изузетан на свој начин. Неки су се пењали на највише свјетске врхове, други су нас незаборавно насмијавали, трећи су показали искреност и жељу да помогну каква се ријетко среће а четврти су једноставно били сјајно друштво за разговор. Оно што је већ сада извјесно јесте да та познаства неће тако лако изблиједити, него већ  прерастају у искрена пријатељства, а сваки сусрет са њима подсјећа на вријеме проведено у Сопотници, на неке ствари са којима су ми помогли или које сам ја објашњавао њима а од толиког подсјећања ће, ваљда, понешто наученог и остати.

Данас, непуних два мјесеца касније, и даље ливадарим са својим клубом на исти начин – уживајући у погледу, биљкама, животињама и врховима, смијући се препричаним доживљајима и удишући пуним плућима. За разлику од оног планинарења прије шест мјесеци данас примијетим шта не радимо исправно и покушавам да то исправим, настојим да им пренесем све што се у одређеном тренутку покаже корисним, упознајем их са познаницима које сам стекао и трудим се да сви постанемо планинари. У мом ранцу „увијек и свуда са собом“ више нису сикира, ракија и сланина. Мада, уз прву помоћ, лампу и воду, бар двоје од оног претходног још увијек је у ранцу.

Обуком за водиче III категорије (за врхове до висине од 3000м у летњим условима) руководили су инструктор Горан Бурић, а остали чланови наставног тима били су: инструктор Исо Планић и Слободан Зарковић; оперативни тренери Драган Јаћимовић, Неда Милошевић, Драган Танасковић и начелник Зоран Контић, који је био и задужен за укупну организацију и логистику. Треба споменути и домаћине и колеге водиче Драгана Петрића и Илију Андрејића, који је течајце водио на ноћно биваковање и кроз кањон реке Милешевке.

Аутор текста: Дејан Шкребић
Извор: www.mojaplaneta.net

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *