Током цјеле суботе било је променљиво време, смењивало се сунце, ситна киша и облаци. Али ипак одлучио сам да изведем успон очекујући стабилније вријеме током ноћи. Као по плану окупили смо се се на Бојаниним водама и после краћег брифинга лагано смо кренули на успон. До Девојачког гроба пратило нас је необично хладно вријеме за ово доба године али стабилно. Чак се и разведрило што ме обрадовало. На Девојачком гробу смо направили дужу паузу и након тога смо кренули ка Трему. Већ тада смо ушли у облак услед којег је видљивост била једва двадесетак метара а и вјетар је био слаб. Што смо се више приближавали врху, удари вјетра су били све јачи, у једном тренутку на 1703 мнв удар вјетра ме помјерио за неких два метра. Ако узмете у обзир да сам тежак 80 кг то вам довољно говори о озбиљности ситуације. У том тренутку одлучио сам да прекинем успон. Сматрао сам да је свако даље напредовање бесмислено и небезбједно по групу. Полако смо кренули да се враћамо а пре Девојачког гроба је почела да пада ситна киша која нас је до Бојаниних вода скроз сквасила. Укупно је било 33 учесника и сви су се безбједно спустили. Оно што ме изненадило јесте да су сви били млади а некима је ово било прво планинарење у животу. Нажалост, нису успјели да виде сву љепоту Суве планине али су ето имали прилике да виде колико природа зна да буде ћудљива. Свакако је једно велико искуство за све њих. Посебно ме обрадовало колико су сви остали позитивни иако су били мокри и нису успели да попну Трем и виде излазак сунца. Тих 1703 метара је био наш врх за ту ноћ. Људи, били сте одлични, надам се да ћемо се поново срести на неком од врхова Србије по љепшем времену и уз неку фотографију више  Хвала Милени, Јелени, Зорану и Петру што су ми помогли.

Поздрав Стефан Марковић

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *