Дуго смо се припремали за ово путовање. Вуки је од јуна месеца ове године прешао са бициклом преко 3000 км, ја у просеку возим 3 пута по 100 км недељно. Далеко је Охрид. Дупло даље него било где да смо до сада возили. Иако смо проверили сву опрему и не сумњамо у себе више пута смо одлагали полазак. Све нам је друго било прече и породичне обавезе, па и учешће на 6. врањском планинарском маратону. Добро, отпешачио сам 34 км, вратио се у Ниш и сада више није питање када ћемо на пут него да ли ће до тог путовања уопште доћи. Идемо па куд пукло да пукло.

Понедељак
Полазак са трошаринске окретнице из Ниша планирали смо за 04.00 часова 27.08.2012 године. Напуштамо Ниш преко Бубња, као много пута до сада, пролазимо прве километре, саобраћај је редак, време идеално, благи леђни ветар нам помаже. Али, већ код Пуковца први гуми-дефект, до краја ће их бити још четири – све на Вукијевом бициклу. Иако је то ван руте улазимо у Лесковац, путовање морамо да започнемо најбољом пљескавицом у окружењу. Сазнајемо да је ово први дан Лесковачке роштиљијаде. Предлажемо, али накратко, да останемо овде – добра клопа и пиће нам не гину. Пролазимо поред Врања, Бујановца и Прешева. Пролазимо крај ограмних градилишта новог аутопута. Знамо да по његовој изградњи бициклисти ће морати да траже друге руте. Нека се он само гради, па макар ми морали у Македонију да идемо преко Власине и Прохора Пчињског. Улазимо у Македонију. Македонци су већ одавно завршили свој део аутопута Е-75. Питамо полицајца на граничном прелазу „Како да дођемо до Куманова кад је испред нас само аутопут а његово коришћење нам није дозвољено?“. „Па идите право аутопутем али пазите да не оштетите неки камион“. Овај нас зеза. Довиђења и на првом излазу, после свега 300 м, напуштамо аутопут. Лоша одлука – испред нас је само макадам – враћамо се на аутопут. Долазимо до Куманова, купујемо резервне гуме, лагана вечера и даље на пут. План нам је да до Скопља стигнемо локалним путем преко Арачинова. У српском селу Умин Дол сустиже нас мрак. Постављамо шатор, дружимо се са локалним клинцима и сумирамо резултате првог дана. Задовољни смо, прешли смо 200 км. Одлично, сутра смо у Охриду. То ће ипак бити „мало сутра“. За пређених 200 км више је заслужан ветар и скоро раван пут. Таква нас срећа неће надаље пратити.

Уторак
Пакујемо шатор и полазимо из Уминог Дола око 06.00 часова. Надомак села Арачинова пролазимо поред депоније смећа на којој стотине гладних паса чекају баш овакве. Били смо ранијег дана, од више саговорника, упозорени на ову опасност. Успоравамо, очекујемо напад чопора, процењујемо једни друге, али ништа. У животу ми се то није десило. Обично мимче поред којег бих прошао са бициклом покушавало је да ме угризе. Сада ништа, просто сам изненађен, али није ми жао. Доносимо одлуку надаље само аутопутем, па нека нас полиција „дере“ колико јој воља. Возимо северном обилазницом око Скопља. Већ наилазимо на прве озбиљније успоне. Превој Групчин (515 мнв), између Скопске и Тетовске долине, само је увод у све оно што нас данас чека. Улазимо у Тетовску долину. Плодна равница обогаћена системима за наводњавање прави је рај за пољопривренике. Дуго возимо поред Шар планине, осматрајући Титов врх (2748 мнв) на који смо као планинари много пута били. После Гостивара пењемо се уз планину Буковик. Дуг успон, са нагибом око 7 степени, до превоја Стража (1212 мнв) представљаће највећи и најтежи успон овог путовања. На скоро свим саобраћајним путоказима од Скопља до Страже уредно су ишарани ћирилични натписи, као јасан показатељ ко овде живи и ко је овде добродошао. Настављамо даље. Леп крај. После тешког успона следи дуго спуштање до Кичева где се улогорујемо и завршавамо данашње путовање. Још је доста остало до Охрида, немогуће је било постићи километражу од јуче. Данас смо успели да пређемо само 146 км.

Среда
Не журимо са устајањем. До Охрида је само 60 км, а нас брине како организовати овај дан да што више видимо и доживимо. После Кичева чекао нас је успон, нешто мањи од Страже, али довољан да се неколико пута одморима на његовим падинама. Улазимо у општину Дебрц, која је 1952. године имала 24000 становника, а сада само 1800. Овде живе прави Македонци – изумиру као и ми Срби. Терај даље, мани високу политику. Пролазимо поред раскрснице за Стругу, десно је и гранични превој према Албанији. Ми пратимо обрисе Охридског језера. Наслућује се сва раскош туристичке дестинације. Око 11.00 часова улазимо у Охрид. Кроз главу ми пролази шта би све вредело обићи. Охридска епархија обухвата 365 цркава и црквишта, само језеро спада у најдубља глечерска језера (300 м дубине) у овом делу Европе, а тврђава у старом делу града је једна од најлепших и најочуванијих. Дакле, да кренемо. Проналазимо апартман, детаљно се рибамо од свог зноја и прљавштине од претходна три дана, перемо бициклистичку опрему и крећемо на обалу. Мало је времена, пуно је планова, уз све то Вуки планира да посети старог пријатеља у Струги. Обилазим прелепу плажу, сликам се испред кипова Ћирила и Методија, Наума Охридског и разних других, обилазим стари град и цркву Свете Софије. Дан је на измаку, свестан сам да за овакву дестинацију није довољно неколико сати него је неопходно барем 10 дана да би се нешто значајније обишло. Ипак сам задовољан. Сутра крећемо назад, али другом и дужом рутом преко Битоле, Прилепа и Велеса.

Четвртак
Недалеко од Охрида почиње први успон, данас ће их бити три већа и неколико мањих. Иако под утицајем врелог лета, крај изгледа прелепо. Наилазимо на путоказ који води ка селу Куратица. По чему ли је село добило име?. Прелазимо преко превоја Буково (1190 мнв) и настављамо даље према Ресену и националном парку Пелистер. И овде су често нишки планинари долазили. Наилазимо на групу немачких бициклиста који су кренуки из Штутгарта за Инстамбул са којима правимо заједничке слике. Пре Битоле морамо да савладамо још један успон до висине 1178 мнв. Не улазимо у Битолу, него настављамо северном обилазницом око града. Пролазећи поред ромског насеља, које је смештено тик уз обилазницу, морали смо да сиђемо са бицикала јер је по путу било тоне разбијеног стакла. Да ли је ова појава случајна или се на тај начин пресрећу и пљачкају туристи, остаје нам да нагађамо. Настављамо даље према Прилепу, испред нас је дуг и раван део пута окружен пољима дувана. Македонски тутун се овде производи. Нисам пушач, али ми се Прилеп највише свидео од свих градића кроз које смо прошли. Морали смо мало да свратимо. У Прилепу сам направио глупу грешку: попио сам два пива (иначе при оваквим тешким вожњама обично пијем јогурт), а испред нас је био још један тежак успон за тај дан. Пењући се уз Плетвар (998 мнв) једва сам одржавао правац са бициклом, више сам га гурао него што сам се возио. По преласку Плетвара сунце је почело да залази и морали смо што пре наћи погодно место за шатор и бицикла. Пређених 150 км, уз три превоја, је задовољавајући успех за данашњи дан.

Петак
Устајемо рано. Циљ нам је да данас са ове пољане (између Прилепа и Велеса) дођемо до Врања. По први пут јутарњу вожњу не започињемо педалањем узбрдо него лаганом вожњом низбрдо, у правцу Велеса. У месту Градско користимо прелепи парк да доручкујемо, снабдевамо се намирницама, пунимо флаше са водом и настављамо даље. После сат и по вожње напуштамо локалне и магистралне путеве и настављамо даље аутопутевима. Нико нас не дира, мада смо срели више полицијских патрола. Дивно је возити бицикло аутопутем (његовом зауставном траком), највише због тога што су максимални успони око 3-4 степена. Сликамо Велес са удаљености 2-3 км и настављамо даље према Куманову. На скретању за Скопље лако смо дошли до закључка да уколико свратимо у овај град од крајњег циља Врања неће бити ништа. У Скопљу сам до сада доста пута био, једино ми је жао што нећу видети новоизграђени кип Александра Великог у центру града. Биће прилика и за тај доживљај. Пролазимо поред Куманова, овај пут без намере да свратимо. На граници са Србијом огромне колоне. Повратак туриста и радника у централну Европу је евидентан. Огромна је привилегија када бициклом прелазите гранични прелаз. Увек сте први у реду; Када царинику кажете одакле и где путујете само вам честита и пожели срећан пут. По преласку границе чека нас дуг и познат пут до Ниша. Северни ветар који нам је помагао при вожњи на југ сада је променио правац и опет нам је од огромне користи. После пређених 160 км стижемо до Врања, користимо црево за заливање траве да би се испрали, постављамо шатор и одлазимо на спавање. Сутра нас чека завршних 125 км до Ниша.

Субота
Лагана вожња, раван пут и благи ветар у леђа. Једино што нам је сметало до Грделице биле су непрекидне колоне возила. По напуштању магистралног пута и тај проблем нестаје. Добро позната рута надомак Лесковца којом смо много пута возили. Наилазимо на путоказе на којима пише да је до Ниша остало само још 43,5 км. Као да смо стигли. У брестовачком парку по старом обичају свраћамо на освежење. Испред школе у Пуковцу пунимо флаше са водом. Пролазимо Дољевац – ту смо на прагу Ниша, кад још један гуми-дефект. Дуго задржавање код вулканизера, јер је Вуки желео да закрпи све своје пробушене гуме, натерало ме да се растанемо. Ћао пријатељу, јави се кад стигнеш.

Ово је очигледно крај овог путовања. Дуг је списак жеља које нисмо остварили овом акцијом. Просто смо протрчали кроз Јужну Србију и Македонију. Чак ни Скопље нисмо посетили. Ја сам ипак задовољан и сем жеље да поново посетим ове крајеве највећа ми је да што дуже останем у кондицији да могу дан за даном да возим бицикло по 150 км дневно.

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *