Бећковић о Косову, Шантић о Боки, Његош о Ловћену а нико о Проклетијама. Док путујем кући пишем ове редове у страху да нећу знати утиске и слике у глави претворити у слова. Писати о ономе што сте доживели и осјетили представља  изазов најбољим писцима а камоли једном студенту права.

На Проклетијама се не живи, на Проклетијама се преживљава. Када је Бог стварао свијет, стварао га је по мјери човјека. Када је Бог стварао Проклетије,  стварао их је по мјери најхрабријег. На Проклетијама немате пријатеље, имате само камен и своје руке. Симбол ове планине је Орао. Орао је горд, оштар,  велики, опасан; баш као и ова планина. Да бисте преживјели у овоме кршу морате имати поштовања према сили којом ходате, а та сила је велика, простире се на територији три државе, она их спаја али и раздваја. Границе на Проклетијама су само пуста форма, ова планина је баријера сама по себи. Када се попнете на  Очњак видите Каранфил Љуљашевића, када сте на Каранфилима видите Сјеверни врх а са Сјеверног врха Маја Језерце и тако у недоглед пружају се врхови, стамени и  горди као џинови а негде између њих двије долине: Грбаје и Ропојане, оазе у пустињи камена а ходати по овоме камену представља задовољство.

Не знам када сам први пут чуо за Проклетије, не знам ни зашто их се бојим а бојим их се, бојим се тог имена. Нема много ствари у свијету које у себи имају то  проклето, не дају људи баш тако назив „проклето“ нечему, мора да постоји разлог а ова планина их има и више него довољно да оправда то своје име. Број  повређених и мртвих људи овдје је велики. Није се гинуло само због планине, гинуло се на Проклетијама и због крвне освете, гинуло се због вјере, части и  образа. Проклетије су стварале посебне, другачије људе. Проклетије су мјесто гдје су стасавали најбољи. Планина је захтјевала од Вас да будете такви, није  допуштала мање. Проклетије су суве, нема воде, нема ни села, градова, људи, Проклетије су мјесто гдје живе они који знају њезину ћуд и коб. Онај мали број  пастира који овдје бораве су једини људи који газе овај камен када нема планинара и авантуриста. А ни они се не усуђују да буду овдје зими. Проклетијске зиме су дуге и хладне, ни налик зимама на другим планинама.

Не усуђујем се да кажем да сам планинар, још мање да кажем да познајем планину. Чак напротив, презирем планинарење, презирем сваку грашку зноја, сваки тежак  успон. Али код планина волим једну ствар, онај поглед са врха на четири стране свијета, ону тишину у осјећај усамљености… Када сам сазнао да се иде на  Проклетије, у глави ми је нешто кликнуло, не знам шта. Вјероватно се сваки авантуриста сусрео са тим. Просто добијете жељу да будете дио нечега. Ни једна  планина ме није привлачила као Проклетије, ни једној планинарској акцији нисам се радовао као овој, желио сам да будем међу тим стијенама и под тим небом.  Одрекао сам се одласка кући и купања у мору да бих радио нешто што презирем, да планинарим. Већина би рекла да сам луд али сада када покушавам да симирам  утиске, не кајем се. Био сам дио нечега што ће ми остати урезано у памћењу. Тих седам дана ми је промијенило поглед на љепоту и осјећај среће. Опет би ми  рекли да сам луд када бих објашњавао да сам се радовао спавању у врећи у напуштеној војној караули, ношењу ранца од 60 килограма, да сам се радовао купању  хладном изворском водом, путовању од 9 сати да бих био негдје гдје 95 посто људи никада неће отићи зато што не жели да се одрекне телефона, топле воде, хране  и удобног кревета. Зато и не волим да причам са другима о планинарењу јер ме никада не би разумјели. Не би разумјели моју потребу да се одрекнем свега и  будем у дивљини. Ова планина ми је пружила управо то.

Природа је савршена у свом несавршенству а ви је својом сналажљивошћу прилагођавате себи.
Поред планине битни су вам и људи са којима планинарите. О њима овиси ваш осмијех, живот. Тог четвртка пут Проклетија је кренуо један архитекта, полицајац,  физичар, умјетник, студент медицине,… Планина је ове људе спојила у својим различитостима. Планинари су нека посебна сорта људи, њих је тешко објаснити.  Вјероватно бисте и одустали покушавајући. Имају свој мали свијет у коме се осјећају сигурно, слободно. Њихов свијет је та планина. На том мјесту они  остављају дио себе. Бити са тим људима на том дијелу свијета преставља радост јер ту су најбољи. Вјероватно би ми требала још четири листа када бих писао о  људима са којима сам пењао врхове, ни не желим да пишем о томе јер не бих знао прави начин да их опишем. Не би вам можда ни биле смијешне шале на које су  мени сузе ишле на очи од смијеха. Можда не бисте разумјели зашто сам до неба захвалан Нини, Јелени и Петру на труду да имамо кувано јело послије успона.  Другима је то ситница, нама је то тамо негдје на Проклетијама много значило. Не бисте разумијели зашто обожавам Бобија и Крунета јер ти су људи у стању и  камен да насмију са својим досјеткама а када сте уморни смијех вам дође као лијек. Не бисте схватили зашто је битно да имате Ивана као водича у овоме дијелу  света, да имате Ивану као неслужбеног фотографа групе којој обично досађујемо да нам шаље фотографије послије сваке акције, да упознате Јасмину, Петка,  Слободана.

Срећан сам што сам имао прилику да будем са овим људима, срећан што сам у томе кршу са њима дијелио дио себе. Срећан сам што сам био на тој планини, што сам  богатији за све оне слике у глави а које ни једна фотографија не може вјерно да пренесе. Нисам желио да пишем о бројкама, висинским разликама, пређеним  километрима. Нисам желио да пишем много ни о планини, само тек толико да вам се окрене неки точкић у глави и да пожелите и ви да одете на те Проклетије.

Аутор текста: Стефан Марковић, члан ПК „Железничар“ Ниш

Али ипак, треба поменути и неке техничке детаље.
Планинарска акција „Проклетије 2016“ трајала је седам дана у периоду од 14. до 21. јула. и спада у ред високогорских акција. У том периоду испењани су  најмаркантнији врхови на црногорском делу Проклетија: врх Каранфил Љуљашевића (2240мнв), Мали Каранфил (2119мнв), Котлови (1600мнв), Волушница (1879мнв),  Талијанка (2057мнв), Попадија (2056мнв), Везирова Брада (1871мнв), врх Очњак (2185мнв). Покушан је и успон на врх Маја Језерце (2694мнв) као највиши врх  планинаског масива Проклетије, а који се налази у Албанији, али се због лоших временских услова и смањене видљивости одустало 100 метара испод самог врха.  Временске прилике нису дозвољавале да се испењу и други врхови који су били планирани. Учесници на акцији су били чланови планинарског клуба Железничар из  Ниша: Ивана Поткоњак, Јелена Станковић, Нина Станковић, Петар Вранић, Крунислав Цонић, Добривоје Николић, СЛободан Михајловић, Стефан Марковић као и Јасмина  Марковић и ПСД „Љуба Нешић“ из Зајечара и Дејан Петковић из ПК „Рунилист“ из Јагодине. Вођа акције је био наш Иван Стојиљковић, одличан познавалац Проклетија.

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *