Поплаве у Обреновцу су ме тргнуле, сјећам се да сам тих дана гледао оне ружне слике људи и кућа  под водом, нисам могао да помогнем а желио сам, искрено, осјећао сам потребу да будем са њима. Нисам од оних који ће да седе испред телевизора и праве се паметни како је нешто могло боље и како ништа не ваља и одлучио сам да нешто мењам.  Горска служба спасавања је једина служба која нам је пружила шансу да остваримо свој циљ, да будемо где је најгоре и дамо све од себе а ту могућност нико од нас није желио да протраћи.  Онај осјећај који сам имао када сам видео своје име на листи кандидата који су позвани на разговор у Београду је неописив, у Црној Гори се толико не радује ни кад се роди мушко дете. А ја, ја сам успио да дођем до обуке и кренем да мењам себе а самном се мењало још 39 људи из целе Србије.

„…Учитељи су ти који себе користе као мостове, позивајући своје ученике да пређу преко њих, затим, помажући им прећи, радосно онемоћају, храбрећи их да сами саграде такве мостове…“

Ова служба опстаје због њезиних људи. На њима и почива њезин рад. Служба без њезиних припадника и инструктора је ништа. Ти људи дају своје време а своје породице ускраћују да би се посветили нечем већем од њих, да би радили за друге. Људи који су са нама били на обуци су из дана у дан упорно преносили своја знања; понављали, објашњавали, показивали. Да није њих ова обука не би имала смисла, били бисмо обична група људи која бесциљно лута шумама. Мрзели смо их, о како смо их само мрзели, оне тренинге у рану зору, она бесконачна понављања процедура, мотања завоја, она предавања када ти душа спава, она упозорења која нам у почетку нису имала смисла. Али у једном тренутку схватиш да то причају како би постао најбољи. Али и схватиш да ништа и не знаш. И кренеш да упијаш; термине, правила, технике и будеш срећан. Срећан си што учиш. Нису нас само учили медицину и технику, учили су нас да постанемо пријатељи. Учили су нас да смо група и колико год да смо различити да будемо једно. Вероватно је то и најважнија лекција коју смо добили. Када сам видео онолики број припадника који су дошли на завршни марш да би били са нама и давали нам подршку, обрадовао сам се, ти људи су изгубили викенд како би били уз нас када ти је најтеже.

„Није ми хладно, не боли ме, нисам гладан“

Волим изазове. Волим да ме шиба ветар, и да стојим на киши, волим да ми трну руке од хладноће. Волим када ми је снег до колена. Ето волим. Вероватно сам луд, будала. Такав сам. Волим када сам на тим планинама. На њима се осећам слободно И сигурно. Искрено, нисам ни знао да ли ћу издржати, желио сам на обуци да тестирам себе. А у неким тренуцима био сам на ивици. Тада су ме једино држали воља и жеља. Људи нису ни свесни својих могућности. Нисам ни ја. Нисам очекивао да могу шест дана бити практично без сна. Да могу издржати онај завршни марш са петнаест килограма опреме и носилима на раменима али јесам некако. Сада када погледам уназад мислим да сам могао још. Људи су такви. Када прођу нешто тешко говоре како им је било лако. А у тим тренутцима борили смо се за дах. А ако Вам неко каже да се не може спавати ходајући, верујте може. Обука Горске службе спасавања не прави хероје али прави издржљиве појединце. Обука Вас спријатељи са ветром, зимом и кишом, не борите се више против њих, прилагођавате им се, постанете нераздвојни. А планина је та која вас тестира, открива Ваше право лице. Научи Вас да је поштујете. А ко научи да поштује те врхове, победио је себе. Тих дана на обуци побеђивали смо себе и своје слабости. Дружили се са хладноћом. И били смо нераздвојни.

„Ја волим храбре људе, само гдје су? У неколико година један ако се нађе мало кочопернији. Један међу толикима. Па пљунеш на свијет!“

Дервиш и смрт

Тешко је људима описати ове момке, толико различити а опет исти, два месеца жртвовали су себе да би остварили исто; спремно дочекали најгоре. Лагао бих када бих рекао да су идеални, најбољи. Нису. Али одлучили су да буду. Ваљда та чињеница дели посебне од остатка света. Вежбалишта су била ту да откривају нас и своје могућности. Када ломите ту неку границу у глави да не можете више, када Вам тело говори да станете а срце да идете даље. А када срце победи онда сте поносни на себе. Завршни марш је био круна. У глави се дешавала борба. Борба са собом, телом и умором. Али срце не одустаје, ти откуцаји и даље вас терају да направите још један корак, а ти кораци претварају се у километре. А километри у циљ. Можда су неки и хтели да одустану али нису. Нису могли због свега што су прошли, због онога до себе коме би било теже.

А то се на крају рачуна. Тај дух где ниси битан ти него друг. Прошли смо заједно све; и снег, кишу, јутарне тренинге, целоноћне претраге терена, транспорте повређених, зној, хладноћу, ветар, недостатак сна, бол. Све то нас је учинило бољима, богатијима и поноснима. Делили смо нареске, хлеб, воду и жељу. Тако једноставно и мало а тако пуно. Ови момци немају пуно тога да дају. Осим себе. А давали су се свим својим бићем. Они су: синови, комшије, студенти, обичан свет који жели да нешто уради за друге. Они неће бити на телевизији, на насловним странама, све што ће добити су тапшање по рамену и нека реч похвале. Не радимо ово због славе И новца. Пристали смо на ово зато што то волимо, због себе и да би наше породице били поносне.
Одлучили смо да  помажемо другима када нико неће и не може. А када сви стану научили  су нас да не одустајемо.

Ти момци су будући припадници Горске службе спасавања Србије.
Поносан сам што сам један од Вас.

Стефан Марковић

Чланови нашег клуба Радомир Никчевић и Стефан Марковић завршетком двомесечне обуке Горске службе спасавања постали су „течајци“. И стекли могућност да у наредних годину дана постану пуноправни припадници Горске службе спасавања. Уводна тестирања за обуку одржана су у неколико градова широм Србије. За обуку се пријавило око 140 кандидата а ужи избор ушла су само четрдесет полазника од којих је њих 30 успешно завршило цео курс а међу њима и чланови нашег клуба. Обука се састојала из три вежбалишта; на Авали, Јастрепцу и Злоту и завршне шестодневне вежбе на Копаонику. Обука је завршена полагањем тестова из медицине, технике и провере физичких способности у Београду.

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *