Постоје планинарска места која, осим што нуде лепоту и авантуру, имају и изражен симболички значај.

На огромном масиву Старе планине, тачка коју сваки планинар мора макар једанпут достигнути, јесте врх Сребрна глава, који је најисточнија тачка Србије.

Одлазак на овај врх учинио се као улазак међу корице географских читанки, које младим нараштајима приповедају о међашима наше земље. Сребрна глава је свакако најистакнутија крајња тачка Србије, због своје импозантне висине (нпр.северна и западна тачка су у равној Бачкој).

За дан похода на источни граничник, нас десетак планинара из Ниша одабрало је дан Светог Пантелејмона, девети август. Не без разлога, будући да је то сеоска слава Сенокоса, најисточнијег села Србије и последњег насељеног места пре огромног пространства над којим се Сребрна глава издиже. Биће то добра прилика да, барем на кратко, осетимо амбијент ових, у последње време слабо настањених крајева, и да употпунимо утиске у разговору како са преосталим мештанима, тако и са њиховим рођацима који из већих градова за славу долазе у крај из кога потичу.
Препоручени пут доласка до Сенокоса је од Пирота, уз планину Видлич, где се може направити пауза код хотела „Планинарски дом“ и посматрати не толико удаљени Миџор на североистоку.
Даље се иде кроз Височку Ржану и Славињу, све до раскрснице за село Каменица (десно) и Сенокос (лево). У село улазимо уз „доста прашине“, јер је тај задњи део пута макадам.
Мештани нас срдачно дочекују. Неуобичајено је много света у Сенокосу. Сви се спремају за славску трпезу. Покушавају да нас задрже на ручку, али ипак се неће наљутити због нашег одбијања, пошто ћемо планинарити на стази њиховог детињства, ка њиховој чуваркући – Сребрној глави. Наравно, добили смо и доста корисних савета око стаза, пречица и извора воде.
Дуг је пут од Сенокоса до Сребрне главе. Висинска разлика километар.

 Прва озбиљна станица на путу су остаци карауле, на самој граници, до које се долази путем уз обале потока и кроз местимично врло густу шуму. Пропланак пред караулом отвара нам видик и ка суседном врху у Бугарској, под којим извире река Нишава – Кому, високом 2016 метара. Ваздушном линијом, Ком је од Сребрне главе удаљен два километра. По облику наликује помало Ртњу.

Биће то свакако један од наредних циљева, не толико због врха, колико да се захвати вода са самог извора Нишаве и донесе назад у Ниш!

Од карауле први пут се може угледати и наша одредница. Први утисци нису били обећавајући, јер за разлику од ведрине у селу и током првог дела успона, густи црни облаци надвили су Сребрну главу. Сигурно је јако грмело и тукло горе, такав смо утисак стекли. Уто се зачу и звук мотора, неко возило нам се приближавало, али га још не видимо. Сигурно гранична патрола, помислисмо. За случај да је српска, већ се у нашим рукама нађоше личне карте. Ако ли је пак бугарска, свакако да смо бар два метра у Србији, па нисмо у њиховој надлежности.

Међутим, био је то трактор са приколицом пуном дрвосеча. Пошли доле у Сенокос на славу, а нама препоручили да је боље да се вратимо, јер киша на врху неће стати. И све то уз чашицу ракије…
Наша група одлучује да настави пут ка врху. Сви имамо кабанице, а није превише хладно, и да се поквасимо, неће нам се влага под кости увући, као усред јесени.
Поред карауле је и извор, под јасеновим дрветом. Даље је стаза уочљива и нема никаквих проблема са оријентацијом. У ствари, то је патролна стаза, коју користи погранична полиција. Мало улево од Сребрне главе, је врх висок 1831 метар, познат као Црни врх, мада је тог дана изгледао, сав под травом и цвећем, зелено-црвен. Облаци се полако разилазе, као да се прави добродошлица планинарима на велику позорницу источне капије Србије.

Када се угледа изблиза, негде из нивоа Црног врха, Сребрна глава у потпуности личи на огромну камену главу у сребрној боји. Пред самим врхом налази се огромна стена, коју наравно пењући се на врх можемо заобићи, али са мало веће удаљености, то стена чини се као да је остатак неке пирамиде или какве друге чудесне грађевине. И сија сребрнастим сјајем над свим зеленилом око ње.

Са бугарске стране границе, наилази патролони џип.

Полицајци нас срдачно поздрављају и желе срећу у самој завршници успона.
Непредвидива је Стара планина. Таман када смо се понадали да ће до самог врха сунце сијати, јер тек што је победило црне облаке, ето нама густе магле, прст пред оком нисмо видели.Тек толико да поквари, у перспективи изванредан видик са врха. Буквално на пар десетина метара пред врхом, око нас је била само мистична белина, и сваки наш корак производио је посебан ехо у тој обневиделости.

Ознака врха, један велики камени блок, са још већим граничним каменом уз њега, изронио је преда нас. Наш успон се окончао на најисточнијој тачки наше земље. Свако је другачије замишљао како тај истурени део изгледа. Како врх није нешто претерано изражен, чини се да је источни међаш Србије једно пољанче величине игралишта за фудбал, а и прекривен је фином травом, преко које је ветар нежно гудио и правио дивне звуке радости. На висини од 1932 метра над морем.

Четири сата било је потребно да се из Сенокоса достигне Сребрна глава. Стаза јесте дугачка, али заиста вреди овде доћи. Све је нетактнуто, архаично. И све је, тек делић огромне Старе планине.
На стази нема маркација, али то уопште неће сметати планинарима да се, што користећи своје способности, што уз мапу и савете мештана Сенокоса, домогну Сребрне главе.

У повратку смо незнатно изменили трасу и ишли нешто дужим путем, желећи да све време ходамо низ поток, и избегнемо шуму са успона. Тако смо у смирај дана могли да посматрамо сусрет Старе планине и Видлича, јужно од наше трасе.

Видлич је пружио своју руку Старој планини, и поздравио је на њеном путу до обала Црног мора.

Прослава Светог Пантелејмона у Сенокосу трајала је и даље када смо се вратили на полазну тачку. Закашењење у поласку назад за Ниш није никоме тешко пало, јер смо уживали у гостопримству мештана, на чему ћемо увек бити јако захвални. Добро окрепљени, лишени свих брига, растали смо се са Сенокосом, испраћени звездама са ведрог августовског неба.

                                                                             Мирослав Докман, Ниш

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *