Акција „Гребеном Суве планине“настала је веома давно, већ са првим мојим планинарским корацима пожелео сам да упознам њена даља и за нас почетнике добро скривена места. И тако враћајући планинарски календар далеке 2003. или чак 2002-е, присећам се да је било више покушаја  преласка њеног средишта и то са више страна и на више начина, наравно, више пута безуспешно.

…Било је тада кишно, прохладно новембарско вече, негде око 11 сати, друг и ја, слабо опремљени планинарском опремом и јединим озбиљнм адутом – ручном лампом (ЛЕД чеоне нису још биле код нас), али са превише храбрости и позитивне енергије упустили смо се у магловиту и прохладну ноћ у остварењу нашег сна. Иако смо се до Рајца чак двапут изгубили,  самопоуздања и уверења је било на претек (као и магле) и тако смо охрабрени свитањем још сигурније кретали ка првом врху Суве – Мосору.  И баш када смо се мислима концентрисали на други део стазе који је за нас био бескрајни лавиринт долина, вртаца и врхова, акцију смо морали да прекинемо и спустимо се у село, због јаке кише при спусту са Соколовог камена. Тада сам први пут схватио шта значи планински пљусак и увидео немоћ два мала бића наспрам мајке природе и њених непогода.

Било је то тако 2003. или цак 2002-е… Доста година је просло од тада – циљ је и даље исти. Пуно планинара и правих авантуриста је од тада покушало да оствари давно сковани план једног младог планинара. Неки од њих не успеју у томе, па се њихово кретање заврши у Студени или у Душнику, док они други, на скроз другом крају планине, једва ходајући, али поносно и готово победнички улазе у малу варошицу под именом Бела Паланка, знајући да их још непун километар очекује од њиховог коначног одмора. Непотребно је рећи да пут до куће већи део њих преспава у аутобусу.

Од 2011-те ова акција се, као званична акција клуба, одржава сваке године у априлу.

На овогодишње пешачење под симболичним називом “Гребеном Суве” кренуло је шест планинара: два из Лебана, један из Алексинца и три из Ниша. Без обзира што је целу стазу завршило пола њих, желео бих јавно да похвалим све учеснике групе на исказаном труду и уложеном напору при преласку стазе, а посено  бих поздравио госте из Лебана (Дејана Пејчића и Зорана Ристића) и планинара Николу из Алексинца.

Временски услови у најлепшем делу дана нису нам били наклоњени па смо од Трема имали маглу, можда и најгусшћу до сада. Мекан и плитак снег је поред ниске температуре ову нашу туру чинио још тежом. Од Трема смо хватали широки полукруг према Стражишту а заобилазећи Ђорђину чуку, а онда после неких сат времена хода благо скренули према Смрдану улазећи у једну од импровизованих стаза за тај правац. Кретање кроз М. Коњско и тамошње четинаре је права благодет и награда за измучене пешаке. После ултра досадног спуста ето нас у комплексу одмарилста “Дивљана”, који је сада постао кућа емигрантима из ратом захваћених земаља. У Паланци смо били десетак минута пре кретања аутобуса за Ниш.

Добро познати детаљи стазе су: дужина око 45км, укупна висинска разлика око 3800мнв, а сатница: Н. Бања: 00.03, Коритник – чесма 01.15; Црни камен 02.05; Мосор 04.15; Соколов камен 06.40; Д. Гроб: 07.23; Трем 08.30; Пасарело 11.10; Смрдан 11.35; Дивљана 13.45 и Паланка 15.03.

Миодраг Миљковић

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *