Планина Елбрус – место  где је Зевс оковао  Прометеја након што је од богова украо ватру и где му је џиновски орао јео јетру из дана у дан све док га Херакле није ослободио.

Планина Елбрус  саставни је део Кавказа, једног од највећих планинских ланаца света. Налази се на југу европског дела Русије, у близини границе са Грузијом. Како се данас за границу Европе и Азије узима вододелница коју ствара Кавказ, Елбрус се налази у Европи па се и сматра највишим врхом старог континента, иако је остало уврежено мишљење да је то Мон Блан на Алпима. Највиши врх Елбруса је његов западни врх (познат и као Западни Елбрус) висок 5.642 метра надморске висине. Источни врх достиже висину од 5.621м.

Елбрус је један од „Седам врхова“  седам континената, у које спадају и Килиманџаро у Африци, Монт Еверест у Азији итд. Увек је под снегом и има 22 глечера из којих извиру велике реке Кубана, Баксана и Малке. Вулканског је порекла,  представља наективни вулкан који је последњу ерупцију имао  у првом веку пре нове ере.  Како се снег на висинама преко 3700 метара не топи,  постао је велики туристички центар зимских спортова, активан током читаве године.

Елбрус се убраја у најсмртоносније планине. На Елбрусу је 2004. године погинуло 48 алпиниста. У просеку тридесет људи годишње страда у покушајима да освоји кров Европе. На западни врх Елбруса први су се попели 1874. године Florence Crauford Grove, Frederick Gardiner, Horace Walker, Peter Knubel и водич Ahilja Sottajev. На источни врх први се попео Hilar Hahirov 1829. године.

Наша  експедиција обухватала је  успон на врхове Казбек (5033м) и Елбрус (5642м), у организацији ПСК Двиг из Владичиног Хана. Чланови експедиције: Немања, Боки и Таске из ПСК Двиг и ја, Драган Костадиновић из Галибабинца код Сврљига, члан ПК Жевезничар из Ниша.

Кренули смо из Владичиног Хана 15.07. поподне.  Након  обиласка Кападокије, стигли смо 21. 07. поподне у  Степантсминду у  Грузији, који се налази у подножју Казбека. Сутрадан 22. 07. крећемо на успон, који се одвија на следећи начин:  џиповима смо се извезли до цркве, пар стотина метара изнад Степантсминде, затим пешке са мањим ранчевима. Велике ранчеве са опремом су изнели коњи, до дома, који се налази на 3653м н. в. Пут до дома једним делом води преко глечера. Тај дом је некад био метео-станица. Ту стижемо  око поднева и поподне се одмарамо.

У четвртак 23.07. ујутро крећемо на аклиматизациони успон, до висине од преко 4000м, стазом која води према врху Казбек, да би смо се упознали са путањом. Враћамо се у дом и у току ноћи, око 2ч крећемо на успон.

Пут води преко глечера са доста пукотина, поред брда са кога се руше стене-ноћу повремено, због мраза, а током дана непрекидно.

На врх смо стигли око 09:30ч. Дан је био сунчан, без ветра. Враћамо се у дом, ноћимо, сутрадан сву опрему на леђа и назад у Степантсминду.

Напомена: Из дома до врха Казбек могућ је и алпинистички успон, у трајању од 3-4 сата.

Ујутро, 26. 07. крећемо према Елбрусу, у Русију. Стижемо у Терскол увече. У понедељак  27. ујутро гондолом и жичаром излазимо на 3750м и идемо до дома на 4020м.

Како смо већ аклиматизовани, 28. 07. око 01ч крећемо на успон. Небо је било  чисто, дувао је слаб западни ветар, а претходне вечери је падао снег.

На око 5100м  део екипе је одустао. Немања и ја смо наставили даље, док је  ветар појачавао. На заравни, на око 5300м, смо стали да се одморимо, где је Немања одлучио да се врати, а мени је дозволио да наставим.

             Када сам кренуо даље, време се нагло погоршало, почео је олујни ветар са снегом уз повремено смањење видљивости на десетак метара. Стаза је одлично обележена. На Елбрус сам изашао око 10ч.

На врху сам био сам, остао сам тридесетак минута покушавајући да  нешто снимим. Због јаког ветра и хладноће, руке без рукавица су могле да остану у функцији око један минут.

              У повратку сам срео три особе, последње пењаче на Елбрус за тај дан. У дом сам стигао око 15ч исцрпљен, савладавши висинску разлику од 1600м навише и исто толико наниже.

Сутрадан смо се одмарали. Имао сам физичке проблеме.

             У недељу 30. 07. тројка из Владичиног Хана креће поново на успон. Имају прекрасан дан. Овог пута су успели  да изађу. Добио сам идеју да још једном изађем, да се сва четворица фотографишемо на врху.  Нису се сложили, сматрајући да се нисам довољно опоравио за такав напор. Зато су «морали» да понесу моја «знамења», да их фотографишу на врху, јер ја то , због невремена, нисам успео да урадим.

По њиховом повратку, спаковали смо се и истог дана сишли у Терскол. Ту смо преноћили. 31.07. пошто смо показали фото-материјал и добили сертификате о испењаном Елбрусу, кренули смо назад за Србију.

Костадиновић Драган

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *