Понекад човеком овлада чудан душевни мир, мир, који му омогући да заборави на све; такав мир, који га не спречава да се у мислима преда окриљу природе и свему ономе што је у њој доживео…

Посматрам са Нишаве пурпур на небу; тамо, далеко, негде са рубом планине. Гледам, и долази ми у сећање у живописним сликама сва идиличност крајева, баш оних тамо, за масивима, одакле крваву лопту сунца запљускује читав океан филигрански ситно изатканих мрежастих облака.Обзорје на истоку, чини се као да је нека огромна среброковинаста радионица у којој се љескају драгуљи, сви под одсјајем једног јединог пламена ватре над којом мајстор-уметник расипа племениту ковину. Јутрос је природа мајстор над мајсторима; искива, позлаћује – мислио би човек да није на јави, тако се хитро мењају слике и боје које из сунца истичу! Зашто то бива, не знам, да се за тако ретко украшених зора сетимо прошлости…

Први пут када сам угледао Суву планину била је сура и заоденута у неку магличасту копрену оловних тамних облака. Зато ми ваљда и остаде тако дубоко у сећању. Изгледала је виша од оних скромних 1808 метара, колико се диже у висину. Било је на њој достојанствености и поноса. Ако ни у чем другом, а оно у њеним стенама, понегде надвитим и преко четири стотине метара. То нас је и привукло да је боље упознамо, ма да је још тада била за све нас као у неком неодређеном знаку питања. Каква је изблиза, и шта нас у њој чека, само смо слутили.

Лагано, тек ту и тамо са понеким неизбежним одмором, газили смо помирљиво кроз оно што нас је пресретало у долини: блато и каљужа, која није нестала ни онда када се вијугави сеоски пут стао од равничарског места Црвена река нагло уздизати до мајушног сеоцета Космовац. Сместило се високо горе, на којих 1200 метара, притиснуто стрмим пошумљеним падинама потковичастог масива, за који се већ за рана поподнева сакрије сунце, не давши сеоцету да се честито огреје ни на оно пар убогих зрака што око поднева допиру до њега. Котлином, којом смо добивали у висину, вијугала је тад још невелика речица. Оскудна водом, поготово када притегну мразеви, носила је име Топоничка река – места, које је негде горе просијецала отприлике на по нашег пута до планине. Па и то мало воде није могло ничем нарочито користити, чак ни да се стока напоји. Тек ту и тамо покреће неку поточару, и то је све. Вода је била мутна и црвена, од срвена блата које је вукла као крв кроз артерију испирући га немилостдно с груди земљишта кроз које протиче. Ради тога и назваше сеоце подно ње њеним именом. Због ње и Нишава зна да зацрвени у време киша, јер су и остале речице црвене – ако се на њих ретко гдегод овде уопште и нагази.

Обично себи у машти дочарамо и видимо све љепшим од онога што нас окружује. То смо убрзо и сами видели. Ходом, који отупљује, замислили смо – свако за себе – по неку удобну бачију: на идиличном пропланку, уз руб шуме, негде под мирисавим деблима смреке и борова. А куд смо доспели? У најобичнији сеоцки кућерак, – извана и изнутра руиниран до те мере да жалост спопадне човека када га погледа. Била је то једна од многих кућа чија су нам врата била отворена. Од свих тридесет и нешто, колико је и село бројало. Иако тесна, била је довољно удобна да смо се могли испружити и одморити сва седморица на бремену папрати разастртом по поду – овде уобичајеном лежишту. Крај скромних захтева осећали смо се удобно. Данас, с пуно уверења, кажем да нам је тај кућерак био чак и удобан; ма да је понекад, мрачан и хладан, кад смо се с вечери враћали с успона, личио на јазбину. Тек кад подоста времена протекне, можемо рећи да је у тескоби било и нечег лепог; чак и да је све ружно било изузетно лепо, а можда и најлепше од свега што смо проживели.

Тако стиснути у тој малој кућици, сви смо се нечим бавили, док насред собе није био смештен бакрач (бакарни лонац) са вечером. Каша, натруљена пепелом од праскавих угарака са огњишта, није се чинила да губи од овог укуса због угљених гранчица. Бакрач је још двапут био обешен о вериге. Оваква храна, сумњиве квалитете, не би била тако одушевљено примљена да није била многима новост – справљена на отвореном огњишту. Што се нашао неко да добаци, како „од пријатног мириса под задимљеним гредама и воде у желуцу нећемо бити ситији“, није било од значења. У бакрачу би – да нисмо наишли – као и обично, скухали за „прасце“ коприву.

Ноћ у туђој кући, ма била и хладна, није необичан догађај за оне који се дуже баве у брдима. Кад нам је домаћин наложио из бензинске бачве импровизовану пећ на три жељезне ножице, били смо већ потпуно спокојни. Искре су праштале, шаљући с буком ужареног ваздуха веселе и као злато сјајне варнице кроз поткровље у мрклу и тиху ноћ. Полегасмо, вез уобичајеног преклапања. Били смо уморни. Ускоро нас је мирне, једно уз друго, на слоју мирисне папрати савладао сан…

Ниједан од нас не би знао данас рећи како и зашто смо се пробудили у исти час, скоро сви одреда. Били смо на ногама још пре  но и први петли запеваше за шталама. Па чак и они, који – осетивши слободан крај покривача – прекрише главе још боље преко ушију с намером да наставе са спавањем. – Пошли смо ускоро у сусрет свитању. Село је остало под нама. Назирали смо још само школу – ново саграђену зграду, угледно велику за овај крај, с којим су нам се, с правом, још јуче хвалили мештани. Безмало потом и она се уклопила у маглу свитања.

Није нам било дано да уживамо у свитању. Јутро се није разликовало од оних прозаичних и безизразних јутара, тако типичних за котлине и дубодолине када их заобиђу измаглице и облаци, који не дају очима да виде тек рођено сунце, – још посве крваво, – како по живописном рељефу околних гребена и небу над њима слика оно за што је реч тек слабо настојање да се у мислима обнови оно што је већ протекло. Тог дана прошли смо нижи део Суве планине: Роженац, Црни врх, Дивну Горицу и преко седла Преслап стазом  испод Хајдучких пећина и поред највиших станова тог краја опет сашли у Космовац. Идућег дана прођосмо онај виши део: Жути камен, Соколов камен, Трем, Црквено бучје, и Козје падине, што кроз стену, што на скијама – Упознали смо Суву планину. Упознали и оно што је под њом: – обичаје, њуде и нарав њихову.

Чудни смо били за мештане. Никако да свате, „што се то бавимо по ридима“. Много нам је требало времена док смо објашњавали једном чобанчету с највиших бачија, због чега то обилазимо Суву планину и да нас не „плаћају“ за „тако напорну и тешку работу“. Са неверицом је примио, да нам ти „будачићи“ (цепини) не служе за вађење „здравоносног корења“ нити за закопавање некога од нас „ако се деси малер да загине“, него за лакше кретање по снегу и залеђеним стенама. Не знам, ко би од нас ставио у ватру длан, да смо га и уверили у оно што смо му тада напричали. Барем тај први пут. Касније, можда. Поготово, кад се уверио да смо „обични људи“ и да и ми можемо залутати. Једне ноћи, када је владао потпуни мрак и кад се небо прекрило једном непрозирном целином облака, опазисмо да нас је са уживањем извео из неких јаруга и на прави пут, са сигурношћу човека који сваки педаљ свог родног краја познаје у прсте. Једним топлим „здраво“ опростио се од нас и као визија утонуо у мрак, сливен са тмином у којој нас је оставио да даље сами сиђемо с планине.

Било је вечери, када смо у доколици пре спавања учили малишане да јодлују. Било је вечери, када смо измењивали утиске до дубоко у ноћ. Било је вечери, када смо пред тремом захвално испраћали минули дан и молећиво гледали у српаст месец под звезданом куполом свемира, неће ли чист у плавичастом сјају, обећати још један сунчани дан. А било је и таквих вечери, кад смо после напорног пењања тек угаслог дана легали без мисли, мртви од умора.

Драге су ми успомене из Космовца. Тада још докони, у сате одмора, сањали смо о томе како би било врсно имати негде под улазом у стене прави бивак; или ту – тик под Планином – какав удобан планински дом. (Данас већ и постоји један, ма да не са ове стране, у срцу Планине). Не зато, што се не би имали где сместити у Космовцу. Ни говора! Ко је обишао тај крај,  и друге наше пасивне пределе, не би ускратио Космовцу предност у гостољубивости, – изузев, можда, Горском котару, – и у предусетљивости, ако се не би осврнуо на она највиша и најзабаченија шиптарска села расута по падинама Проклетија. Био је то фебруар сушне 1951. године, кад су нам, – и сами без хране, – састругали задње мрве брашна из наћви и старих земљаних ћупова, не би ли нас како испомогли док наша храна не стигне. Нису нас питали, да ли ћемо им вратити, док им је чељад остала тек уз који обарени кромпир и зделу сурутке. Ко да заборави ону доброту којом нас је сретала шачица марних домаћина, на оно мало шкрте крчевине што ју неким чудом нису још спрле бујице.

Ко бар једном с те стране посети Суву планину, тај је не може заборавити. И кад сам рекао, негде у почетку да има у Сувој планини достојанствености и поноса, нисам мислио само на њене литице; било је у томе признања и оној шачици горштака, жилавог народа, житеља мајушног Космовца. Заједници добрих, скромних људи, повучених – рекло би се – као у неко орловско гнездо, савито услед масива Планине.

Београд, 1954. године                                                                                                                                                                                                                                             Звонимир Звоне Блажина

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *